Sve u svemu

Sedeo sam ispred svog papira prošaranog pitanjima. Raštrkani parčići u žurbi prikupljenog znanja rojili su mi se po glavi i ja sam od njih pokušavao da sklopim svoje odgovore. Gorki, voćni talasi alkoholnog mirisa pristizali su do mene povremeno.
Sedeo je pored mene, i kao i ja, kao i svi mi, zurio u svoj test.
Zagledao sam se u njegov papir i primetio da je prazniji od mog. Blaga uteha – nisam sam u svom neznanju. A ipak, nemam ni od koga da prepišem.
Njegove plave, neobuzdane oči nemirno su skakutale i svaki čas je trljao svoju dugu plavu kosu i ljuljao se u svojoj stolici nervozno. Po mirisu, pretpostavio sam da je pio rakije. Bio je to ljut miris, prosto je pekao. Coktao je i cvokotao zubima, nikad ne pogledavši u mene, bio je odlutao negde, zaokupljen problemima koji su ga, čini mi se, pritiskali jače nego li ovih par, od truda golih listova.
Čudilo me je da se čak nije ni potrudio da pogleda u pravcu drugih studenata. Nije se osvrtao u želji da nešto dohvati, da možda prepiše.
Nedugo zatim, hitro je ustao, predao svoj rad, ako se to radom može nazvati, i napustio salu što je pre mogao, ostavivši me samog. Ne znam gde je otišao, a ne znam ni zašto je došao. Zašto je pio? Bilo je prepodne. Mogao je da prespava ispit ako je znao da ne zna ništa. A mogao sam i ja.

Prvi put sam ga primetio u septembru, na prvom času akademskog pisanja koji smo tada zajedno pohađali. Bio je šćućuren u uglu učionice i ne bih ga opazio da nije davao tako nagle i pronicljive odgovore na pitanja koja je profesor postavljao celoj grupici prisutnih studenata. Upadljiv način na koji su reči prštale iz njegovih usta, i završeci rečenica koje bi često promumlao sebi u bradu, odavali su neku nadmoćnost koju je on verovatno osećao tada prema nama. Pružala nam se prilika da na početku svakog časa pročitamo tuđe radove – njegovo pisanje se izdvajalo po svojoj nepristrasnosti i elegantnoj jasnoći.
Od onda sam počeo obraćati više pažnje na njega i njegove radnje, na njegovu mlohavu, zapuštenu pojavu i oštar, ubedljiv govor. Nismo nikad razgovarali. Milije mi je bilo da ga posmatram i da ga tako otkrivam – naslađivao sam se svakim malim zaključkom kojeg sam donosio sedeći mirno, izoštrenih čula, pomno prateći pokrete njegovog profila.

Par dana posle ispita, susreli smo se negde na fakultetskim hodnicima i ja ga upitah, više reda radi, kako mu je uspeo ispit. Govorio je brzopleto, manijački pogled mu je titrao i petljao je prstima, sav uplašen, kao da je zamršen u neke nevidljive niti i ni sam ne zna kako da se oslobodi.
Ostavljao je utisak najnesrećnijeg čoveka u zajednici, čoveka koga sve zamara i koji bi imao pametnija posla da radi, ali jednostavno nije u mogućnosti – prosečan studentski život ga je odvlačio u osrednjost i to ga je ubijalo.
Učenje, kolokvijumi, kupovina hrane, putovanje tramvajima, uplata računa za stan, itd.
Kao da je ovaj život nešto prolazno, a mi smo svi ovde samo na tren, a on, zamoren i pod pritiskom, čekao je da sve to prođe, kao da će posle toga nastupiti nešto bolje – ono pravo. Čekanje. Bio je veoma nervozan dok je stajao u redu. Imao je kriv nos i lepršavu plavu kosicu koja se delila nasred čela.
Zadah mu je opet smrdeo na piće, ali sam se pretvarao da to ne primećujem i da zapravo vodimo sasvim prirodan ljudski razgovor. Možda je njemu i bilo neobično što ne zapažam njegovu čudnovatost, pošto se on izgleda iz sve snage trudio da ostavi abnormalan utisak.
Osudio sam ga kao večitog pesimistu, onu vrstu kojoj pripadam ponekad i ja, kada zbog preteranog analiziranja okolnosti i nedonošenja odluka dolazim do zaključka da je život apsurdan. Ja sam imao šačicu svojih slatkih životnih iluzija, i to je za mene bilo dovoljno, to me je obuzdavalo. On je posezao za pićem, da bi kasnije sav utrnut i apatičan lelujao kroz svoj mekan svet. Samo onda, kod njega bi sve bilo u redu. Poznavao sam ga.

Možda je on u pravu. Pametniji od svih nas koji stremimo nekud, on je shvatio na vreme da je sve to jalovo i ništavno. Ispite... možeš misliti! Položim ispit, dobijem ocenu, pohvale me. Ne položim, padnem, prekore me... Ali opet sam na istom, opet ostajem samo ja, odvojem od sveta, ja koji tkajem strukturu svoje stvarnosti i odlučujem o njenom značenju za mene. Ja, svoj sopstveni bog, ja solipsista. Ja postavljam prioritete.
Ja pridodajem značaj predmetima koji me okružuju. Mogu da smestim na dno hijerarhije one koji me kritikuju. Mogu da obrnem ovaj prokleti svet. Ja ga oblikujem. Zašto se onda truditi? Nije li trud i marljivost nešto što sam naučio od zajednice u kojoj živim?
Krivicu osećam ne zato što ne postižem uspeh, već zato što ne odgovaram njihovim idejama. Ne uklapam se, štrčim, i zato me je stid. Piće je jedina sigurna stvar na ovom svetu. Trenutno zadovoljstvo, jedino ono govori istinu. Sve ostale je samo kukavičko cenkanje, odlaganje, nagrade, obećanja. Piće je iskreno, piće je lebdenje u toploj vodi materice. Ugođaj sada. Zar treba neko drugi da mi kaže šta je za mene dobro? Ja već znam. Ne mogu da verujem sa koliko sam laži okružen, a odgovor mi je sve vreme bio pred nosom. O, kako sam glup...

[beleška: Mislio sam da napišem i drugi deo priče iz perspektive plavookog buntovnika, ali potrošio sam nerve za ovu nedelju. Drugi deo bi tekao paralelno sa prvim, naravno, samo bi se narator menjao. Žao mi je, možda drugi put!]

Nakon završenog vikenda krunisanog pijanstvom u noći sa subote na nedelju, počinje novi niz radnih dana koji će biti ispunjeni spremanjem za ispite, čitanjem "Puta" ("The Road") od Cormaca McCarthy-a i naravno usavršavanjem veštine pisanja kratkih priča. Takođe, planiram da obnovim i promenim par stvari u stanu - držač za tuš je otpao, vrata kupatila ne mogu da se zatvore, takve stvari... U roditeljskoj kući ne bih primetio ovakve stvari naravno, ne bi mario za njih, ali kada živim sam, jasno mi je kao dan da je red i stanje bilo čega u mom stančiću potpuno moja dužnost. Ostavim li krevet nenamešten, ne može se desiti da ga neko slučajno napravi umesto mene. Ili prljave šolje po pisaćem stolu.
"Put" je složen od kratkih vinjeta, pun je poetskih opisa, zanimljivih detalja... Lako se čita i veoma mi se sviđa. Zahvaljujem Leopardu na preporuci, ali ovu knjigu sam imao još od ranije. Kupio sam je sa 16 godina zato što sam video da je osvojila Pulicerovu nagradu. Znate, hteo sam da čitam nešto, reda radi... I zamrzeo sam je odmah, bila je besmislena. Sad više nije. Još jedna knjiga koju sam zbog sličnog razloga kupio nedavno i smatram da još nisam spreman za nju je "Zen i umetnost održavanja motocikla" od Roberta M. Pirsiga. Možda ste čuli za nju.

Video sam danas nekog čovečuljka na autobuskoj stanici, izgledao je kao Faulkner. Ni njega još nisam čitao, čuo sam da piše o jugu Amerike. Videćemo, polako, naravno.

Lepo je pisati. Pre početka svake priče imam osećaj da se nešto sakuplja unutar mene, crpi se dok pišem i tek kada objavim priču osetim veličinu zalogaja otkinutog od mene. Nije to ništa loše naravno, samo jedan deo sebe izbacujem u formi priče, a na njegovo mesto će polako izrasti nešto novo. Eto toliko od mene, ovog puta ću biti kratak. Misli su mi lake.

Razmišljao sam, pošto sam čitao dosta saveta za pisce i slične gluposti po Internetu, da bih pored povremenog pisanja kratkih priča trebao da pišem i jednostavnije stvari, npr. neki dnevnik ili neke svakodnevne beleške, čisto da uvežbavam svoje pisanje i da ne izgubim pisalačku kondiciju. Što više pišem, to lakše ide. I to je živa, nepromenljiva istina.
Uskoro ću završiti zbirku pripovetki "Kiša" W.S. Maughama, koju sam dobio za Božić od bake, i čekaju me Cormac McCarthy i Bukowski. U jednom članku na Filoblogiji sam otkrio i neke druge zbirke priča koje sam sad dodao svojoj listi. Kafka, Marquez. Pisci treba da čitaju mnogo. Sad i imam volje da čitam, posebno kratku prozu, zato što to želim i da pišem. Pa da vidim kako rade ostali, znate?
Počeo sam da ispisujem reči koje znam da mi ne bi pale na pamet dok pišem nešto svoje, a nalazim ih stalno u tekstovima drugih. Čitam te reči iznova i teram sebe da ih koristim: nehajan, besomučan, likovanje, rečna okuka, valjano, plahovit, veranda, tašt, oporo, itd.
Proširujem rečnik.

Prešao sam na tursku kafu - obećao sam sebi da kad mi se potroše zalihe Nes kafe, preći ću na domaću zato što mi se ta zrnca koja se rastvaraju nekako ne sviđaju, nekako mi deluju veštačko i bojim se da mi jutrima kada prazan stomak budim kafom mnogo škode za želudačni zid.
Veštački je nekako, razumete. A turska, tj. domaća - mlevena zrna, prirodno, fin miris po kući kad se skuva. I još je i potentnije, po mom mišljenju. Dakle, turska. Ima neke neobične čari kada je donosim iz Srbije tu u Mađarsku (gde je nisam našao ni u jednoj prodavnici) i pijem je ušuškan u svom stanu dok čitam neku knjigu (takođe na srpskom). Nemojte me shvatiti pogrešno - nemam ništa protiv Mađarske, mađarskog jezika ili mađara. Devojka mi je mađarica i veoma je volim. Ali uvek kada sam u inostranstvu, javlja se ta neka ljubav prema domovini koju ne osetite tako jako sve dok se ne udaljite od svog rodnog kraja. Dobro, nisam ja baš daleko. Ali, ipak - nije li tako sa svakom vrstom ljubavi? Znate kako kažu - čovek ne ceni ono što ima, bla bla bla, ceni ono što imaš, bla bla... Volim da se izdvojim, da budem drugačiji i možda ponekad i preteram. Čudan sam, mnogi kažu. Ali verujte mi, ništa nije lepše kada se šetate kroz Segedin, stomak vam je topao od sveže domaće kafe i obuzeti ste mislima o pisanju i čitanju kratkih priča. Tako sam se šetao centrom danas i imao sam osećaj da sam ja najsrećniji čovek u masi.

Živeo je u jednoj duguljastoj sobi koju je imao sam za sebe. Ostali su morali da dele svoje jedni sa drugima. Stan se nalazio na četvrtom spratu jedne svetlo žute zgrade, osrednje visine. Ta zgrada ličila je na sve ostale koje su bile oko nje. Sasvim obične zgrade. Sve su bile svetlo žute i imale su pravougaone prozore koji su noću svetleli u narandžastoj, braon ili žutoj boji. Grupica tih zgrada izdizala se pored nekog groblja čija ograda je lako mogla da se pobrka sa ogradom zabavišta.
Dani su mu u glavnom bili prazni i retko se viđao sa ljudima. Razgovarao je samo sa prodavačicama, profesorima sa fakulteta, ponekad po kojim poznanikom ili studentom, ali svi ti razgovori su bili vrlo površni. Razgovarao je samo zato što je to bilo neophodno.
Susrete sa ljudima smatrao je nepotrebnim ukoliko oni nisu služili nekoj jasno određenoj svrsi – hrana, pare, fakultet i naravno seks.
U svojoj duguljastoj sobi imao je jednu akustičnu gitaru, i ponekad bi od par osnovnih akorada sklapao pesme koje nikome nije dozvoljavao da ih poslušaju. Nije voleo da sluša mišljenja drugih ljudi. Slušao je i svirao neki noviji, alternativni rock. Maštao je da će jednog dana živeti od svojih pesama, ali nikada sebi nije priznavao da zapravo nije imao pojma kako. Nove pesme stvarao je sporo, a osim toga, kada bi počeo sa stvaranjem, ubrzo je odustajao, odložio gitaru na stranu i seo za računar da krstari po pornografiji.
Voleo je pornografiju. Dnevno 2-3 puta. 4. Ali imao je i devojku.
- „Vidimo se večeras ;)“, stajalo je u poruci.
Devojka mu je bila prilično ružna, i to je znao i on. Bila je mala i debela, i često je oblačila neke prugaste majice koje su se pripijale uz njene talase sala. Ali nije se trudio da nađe lepšu. Znao je da će mu ova biti verna. On je bio lep, i njoj je izgleda to bilo dovoljno. Volela je njegovo telo, a on njeno samo koristio.
Što se problema u njegovom životu tiče, nije ih bilo mnogo. Živeo je prilično udobno i roditelji su mu slali pare redovno. Tuširao se toplom vodom do mile volje i kupovao je velike količine raznih egzotičnih semenki koje bi posle halapljivo konzumirao u noćima gledanja filmova skinutih sa Interneta. Egzistencija mu je ličila na valjanje među mekim jastucima. Čak i kada bi naišao na neki problem, on bi ga u glavnom rešio tako što je sebi utuvio u glavu da rešenje zapravo nije potrebno i da taj problem zapravo i ne postoji. Svoje meke jastuke držao je blizu sebe, a ostalo ga nije nimalo zanimalo.

Bilo je veče i čulo se kucanje na vratima.
- „Ja sam!“, izazovno se razvuče ženski glas.
Ustao je od računara, odgegao se u labavoj trenerci do vrata i pustio devojku unutra.
Stajala je pred njim sa ogromnim osmehom oduševljenja i oba njena stopala bila su uperena pravo u njega, a on joj je nežno dotakao kukove, samo na trenutak, i poljubili su se.
- „Uđi u sobu. Doneću ti nešto.“, reče on i ode do kuhinje u kojoj je njegov cimer jeo cornflakes za stolom, zveckajući posudom. Podigao je pogled i progutao zalogaj.
- „Hm?“, blenu cimer glupavo.
- „Ništa, samo ti jedi.“
Prošao je pored njega, iz frižidera je izvadio puding od vanile i krenuo nazad dok se puding na tacni tresao.
- „Šta ti je to?“, upita ga cimer, iskreno začuđen.
Bez reči je nastavio da se kreće prema sobici sa devojkom, dok je iz kuhinje dopiralo:
- „Ej, pazi, napravio je puding za svoju žensku!“

Držeći tacnu u ruci, nogom je gurnuo vrata i ušao u sobu gde ga je na krevetu čekala devojka, sva iznenađena i ushićena kad je ugledala šta je na tacni. Da li je to zato što nije navikla na ovakve male gestove pažnje ili zato što je jednostavno volela da jede, ostaće tajna. Ali bila je vesela, poskočila je i uzela tacnu iz ruku svog momka i šašavo ga cmoknuvši u obraz stavila je poslasticu na sto. Zatim su oboje seli na krevet, jedni pored drugog i njihova lica su poprimila neke vragolaste poluosmehe kad su se pogledali.
- „I šta je sad ovo?“, zadirkivala ga je ona.
On pročisti grlo, nakrivi glavu pa kroz osmeh reče: „Pa vidiš. Za tebe i mene.“
- „Jao, baš lepo! Divan si!“, zastade, pa nestrpljivo prozbori: „Hajde da probamo!“
I uzeše kašike i započeše s unošenjem slatkih pihtijastih zalogaja u usta. Puding je bio fin, nema sumnje. Jeli su i mumlali od zadovoljstva prouzrokovanim prijatnim ukusima.
Konačno da joj pokaže malo ljubavi, mislio je on. Zaslužila je u potpunosti posle toliko mukotrpnog vremena provedenog sa njim, sa momkom koji je osećanja svoje devojke postavljao na dno svojih prioriteta. Sada se popravlja, prosto je prožet ljubavlju.
Jeste mali korak, ali ovo je početak nekog progresa ka usavršavanju njega kao emotivnog bića. Puding. Ljubav. Divno!
- „Šta ti je to po trenerci?“, devojka prestade sa jelom.
Njegove oči pridružiše se njenim u osmatranju trenerke. Bila je poprskana belim, sasušenim flekama u okolini prepona.
Devojka se zgrozi: „Fuj! Šta je ovo?!“
On je ćutao, znao je da oboje znaju šta je. Gledao je u pod.
- „I to pred moj dolazak! Šta?“
- „Ne, to je od...“
- „Hoćeš da kažeš da nisu današnje? Od kad su onda tamo? Još gore!“
- „Ne, pre nego što si došla...“, nespretno je pokušavao da je smiri.
- „Ja sve uradim za tebe, a ovo mi govori da ti ipak nisam dovoljna!“
Kipela je od besa. Bilo je to neobično za nju – nisu navikli ni ona ni on, ali izgleda se kod nje nagomilao gnev kao kod njega griža savesti zbog nedovoljno ukazane ljubavi, i sad je došlo vreme da ga izbaci, da ispusti paru koja je bila pod pritiskom i da malo ispecka svog čoveka. Oči su joj bile besne, a usta i zubi su joj poprimili neki čudovišan izgled.

Ispružio se leđima po krevetu i zagledao se u plafon. Njegov cimer je čučnuo pored njega i blago mu dodirnuo ruku:
- „Otišla, a?“
- „Aha..“, uzdahnuo je i trepnuo.
- „Pa dobro, ništa strašno. Ne osećaš se loše, jel’ tako?“
- „Ne, ne.. u redu sam sasvim.“
- „Dobro, ja sam u kuhinji.“
I cimer ga ostavi samog u sobi da razmišlja o događajima koji su se nedavno zbili. Kakve su ga misli obuzele? Čitalac može da pretpostavi.
„Ne znam da li će se vratiti, ali iako se ne bude vratila – baš me briga. Ionako je bila ružna. Ako dođe do raskida, barem me je poštedela muke i nevolje da ja raskidam sa njom i gledam je kako plače. Tako da, sve je u redu. Napisaću pesmu o ovome.“
Zamislio je sebe kako na bini ispred hiljada ljudi izvodi pesmu o svojoj ružnoj devojci i kako je i ona u masi gledalaca i silno želi da mu se vrati. To je bilo to.
Uzeo je gitaru u ruke i počeo.

Dve priče, dva lista papira izbrazdana crnim redovima slova, razgovarale su:
- „Hej, o čemu si ti?“, upita prva.
Druga se trže iz odsutnog sanjarenja i nespretno odvrati:
- „Ja sam o nekoj ženi koja je živela u podrumu i ni sa kim nije pričala. A ti?“
- „To je tajna. Ali svakako ću biti poznatija od tebe.“, rugala se.
- „Ostavi me na miru.“
Priča sa nepoznatom temom pakosno se nasmeši. U glasu ove druge osetila je podrhtavanje koje je odavalo nesigurnost.
- „I šta se dešava sa tom ženom?“
- „Ništa. Ona živi tamo i razmišlja o svom životu.“
- „Ne zvuči mi baš preterano zanimljivo. Sumnjam da će te iko čitati.“
- „A zašto su tvoje šanse veće? Nećeš ni da mi kažeš o čemu si. Sigurno nešto veoma glupo.“, priča o ženi skupi hrabrost.
- „E, pa videćemo.“, odgovori ova samouvereno.
U tom trenutku, u kantu za smeće zavuče se nečija ruka i zgrabi drsku priču. Dok ju je izvlačila iz hrpe izgužvanih papira, ova dobaci:
- „Inače, ja sam priča o našem dijalogu.“
Čuli su se zvuci tabanja po stolu i glađenja papira.