Sve u svemu

Moja žena mi se pričinila iznenađujuče ravnodušna, odajući utisak osobe ispunjene nekim dubokim mirom, tihom srećom nalik žuborenju nekog zaboravljenog potoka koji se sliva niz padine ogromne planine, čije naučeno ime svi pamte još od osnovne škole, a sićušan potok zadovoljan, ne mareći što je nepoznat, uživa u spokojnom milovanju grdosije koju svakodnevno rova pregršt rudara, a obraze joj gazi na stotine užurbanih turista. Taj njen mir potoka, dobroćudne babe zmije što me steže kao glomaznu stenu, iz mene iscedi kapi straha i ja ulovih jednu i razaznah odraz svojih emocija u njoj – bio sam se uplašio od njenog prkosno-pouzdanog držanja – očekivao sam buku i bes, da ću ići do prodavnice i kupujem nove tanjire, podrobno ispitivanje pred upornim očima punim sumnje, a sada se sva ta moja uverenja raspršiše i ja ostah lice u lice sa mišlju da ona zna nešto što ja još ne znam.
Kada je progovorila, setih se kako njen i Norin glas zapravo liče – isto ono piskavo treperenje, ciktanje što naročito pecka bubnu opnu tokom izgovaranja oštrijih samoglasnika.
- „Lako je dok te nema.“
- „Šta je lako?“
Šetala se po stanu i dalje, kao kada sam ušao, iz sobe u sobu, zauzeta s nečim, ležerno mi dajući vremena da čekam na odgovor. U žurbi svakako nije bila – bez mrlje nervoze ili pritiska, njišući se u beloj suknjici. Kao da me nije ni bilo, vodila je razgovor na rubovima komunikacije rečima, kao sa nekom životinjom, kao kada ljudi u prolasku kroz sobu dobace nešto svom kućnom ljubimcu, čisto da bi sami sebi olakšali i olabavili malo stisak kaiša samoće. Ophodila se sa mnom kao sa malim detetom, premda sam ja sa sigurnošću znao da joj se ne činim tako ljupkim.
- „I šta kaže Tomas?“
- „Otkud ti njega znaš?“, prepadoh se.
- „Pa kako ga ne bih znala..“
Bio je to jedan osmejak, kos, prevrtljiv pogled, bačen lukavo u ugao sobe, prože me jeza, protresa mi misli i one prođoše kao kroz sito saznanja koje deli prošlost od sadašnjosti, izmenjene pod snažnim utiskom; sito mi rasprši misli, odvojivši ih od krupnijih zrna zdravog razuma.
Osetih kako trnem pod slutnjom nečeg značajnog, grlo mi se skuplja i   samo nemo gledam njene noge kako gipko koračaju, talasajući suknju, čineći od nje meduzu koja je luta od mesta do mesta u našem stanu, obavljajući neke sitne, za mene večito nejasne poslove, koje sam ja ponekad smatrao čak i suvišnim i nepotrebnim – mogla bi i ona, sa vremena na vreme, da se odmori, da se sklupča pored mene dok gledam TV. Međutim, to se retko dešavalo – ona je bila zauzeta, njeni koraci i neprestano čeprkanje po ormanima, kupatilu i kuhinji ispunjavali su moje slobodno vreme, i premda mi je u početku smetala ta nesavršena tišina, pomirio sam se sa činjenicom da svoje knjige, u svom stanu, više neću moći da čitam potpuno neometano.
- „Pa, mi se znamo“, reče ona najednom.
Zadržah upitan pogled na njoj, isčekivajući nastavak priznanja, ali sve što dobih bio je samo sramežljiv osmeh kojeg je vukljala iz sobe u sobu, obavljajući popodnevno spremanje. Um mi se smrkne – misli bacih na najgore, svakojake fantazije su počele da mi uplivavaju u tok svesti, moje suzdržavanje postade mi pretežak teret, hteo sam da skočim na nju, da iscedim iz nje sve što je skrivala, da je mučim dok joj se taj podmukao osmeh ne pretvori u od bola iskrivljene usne, usne koje mi kroz vapaj priznaju crnu istinu i smiruju me, a ujedno i ubijaju iznošenjem neumitno kobnih događaja, koji su dotad virili iz nje u mene, na videlo. Ustao sam, i s glavom punom besa slušajući zveckanje suđa u kuhinji, navukao sam kaput i izleteo napolje, moje pozlaćeno prezime me je gledalo u potiljak dok sam jurio niz stepenište zgrade. Osvrtao se nisam, ne htedoh da čujem njen glas koji me je tada možda dozivao, nudeći mi zakasnelo objašnjenje za pređašnje podsmehivanje. Odgurnuvši teška metalna vrata izleteo sam napolje, i svež vazduh mi zapahnu nozdrve.

Novopečeni par sedeo je na krevetu, s jorganom navučenim do grkljana, a ispod toga se, pretpostavljam, nalazila hrpa smeđe golotinje; zaprepašćeni mojim upadom kroz otključana vrata, trgli su se i zamalo da skoče, otkrivajući svoju mladalačku nagost.
- „Nora, on te vara!“, zatim njemu, „Prokleta svinjo!“
Nora se ukopa izbezumljena, nije razumela, ali Tomas skoči, neviđenom brzinom mi pritrča i onako zbunjujuće go me sruši svom snagom na pod. Opasan momak, ovaj Tomas. Kroz fijuke naših pesnica i gužvanje kose i ušiju, čulo se kmečanje Norino, s čime nas je ona, zgranuta, pokušavala bezuspešno zaustaviti. Odgurnuh Tomasa sa sebe, gadilo mi se to maljavo muško telo sada kada na Norino nisam mogao da mislim, iako, da sam možda savladao Tomasa, pružila bi mi se prilika da legnem pored te lepotice.
Polako počesmo da se zamaramo, i nakon par minuta već smo obojica sedeli jedan naspram drugog, gledajući se pravo u oči, želeći ali ne mogavši više ispoljiti bes, jedino pogledom, dahtali smo dok nam se znoj slivao niz rumena lica.
Valjda smo od umora i neobičnog redosleda događa pomahnitali, pošto smo počeli lagano, isprva malo izveštačeno da se smejuljimo, zatim prasnusmo u grohotan smeh i ne mogasmo da se zaustavimo.
Voda nam je vrcala iz suznih kanala, krenusmo da grcamo, da krkljamo, neobuzdano i ludo – od tada se nisam tako dobro nasmejao.
Brisali smo nos i oči dlanovima, posustajući malo i hvatajući zalet da bi potom još većim intenzitetom nastavili, zaboravljajući na sobu, na Šoktelek, na ceo svet; postojali su samo golicljivi trzaji i grčenje pluća, veselo pucketanje moždanih vijuga.
- „Norice, ajde idi kući sada.“
Lakoća s kojom je Tomas izgovorio ove reči, i više nego njihovo puko značenje, iznenadilo me je možda i više nego Noru koja je, dok smo se posle okončanja sukoba već samo smejali, navukla na sebe, ispod jorgana, neku tanku odeću, da se bar malo oseti sigurnijom. Morao je da joj ponovi par puta, koristeći se onim blagim, pa ipak zapovednim tonom, pribranim, pomoću kog je i mene poslao iz ove kuće, zatekavši me kako sam, uzdajući se u njegovo odsustvo, njegovoj novoj devojci grickao glatku kožu na obnaženom vratu.
A sada, njegova nova devojka, začudo ne zahtevajući objašnjenje, muklo poskočivši iz kreveta i zaodenuvši se ostatkom odeće, krenu kao poslušan robot, nem od gneva, prođe između nas dvojice, skide kaput sa kuke i navuče i njega, zatim, pre nego što će uz tresak zalupiti vrata, okrete se ka nama i razjareno reče:
- „Doviđenja, pederi!“

Sedeli smo tako još neko vreme, skupljenih kolena i preklopljenih podlaktica u koje smo još uvek zaranjali osmehe neverice koji su tu i tamo još slabašno izbijali. U glavi mi je još odzvanjao besan topot Norinih čizmi u kojime je jurila preko laminata kuće do ulaznih vrata.
Ustadoh i odoh da skuvam kafu dok se Tomas oblačio.

KRAJ