Sve u svemu

Razmišljao sam, pošto sam čitao dosta saveta za pisce i slične gluposti po Internetu, da bih pored povremenog pisanja kratkih priča trebao da pišem i jednostavnije stvari, npr. neki dnevnik ili neke svakodnevne beleške, čisto da uvežbavam svoje pisanje i da ne izgubim pisalačku kondiciju. Što više pišem, to lakše ide. I to je živa, nepromenljiva istina.
Uskoro ću završiti zbirku pripovetki "Kiša" W.S. Maughama, koju sam dobio za Božić od bake, i čekaju me Cormac McCarthy i Bukowski. U jednom članku na Filoblogiji sam otkrio i neke druge zbirke priča koje sam sad dodao svojoj listi. Kafka, Marquez. Pisci treba da čitaju mnogo. Sad i imam volje da čitam, posebno kratku prozu, zato što to želim i da pišem. Pa da vidim kako rade ostali, znate?
Počeo sam da ispisujem reči koje znam da mi ne bi pale na pamet dok pišem nešto svoje, a nalazim ih stalno u tekstovima drugih. Čitam te reči iznova i teram sebe da ih koristim: nehajan, besomučan, likovanje, rečna okuka, valjano, plahovit, veranda, tašt, oporo, itd.
Proširujem rečnik.

Prešao sam na tursku kafu - obećao sam sebi da kad mi se potroše zalihe Nes kafe, preći ću na domaću zato što mi se ta zrnca koja se rastvaraju nekako ne sviđaju, nekako mi deluju veštačko i bojim se da mi jutrima kada prazan stomak budim kafom mnogo škode za želudačni zid.
Veštački je nekako, razumete. A turska, tj. domaća - mlevena zrna, prirodno, fin miris po kući kad se skuva. I još je i potentnije, po mom mišljenju. Dakle, turska. Ima neke neobične čari kada je donosim iz Srbije tu u Mađarsku (gde je nisam našao ni u jednoj prodavnici) i pijem je ušuškan u svom stanu dok čitam neku knjigu (takođe na srpskom). Nemojte me shvatiti pogrešno - nemam ništa protiv Mađarske, mađarskog jezika ili mađara. Devojka mi je mađarica i veoma je volim. Ali uvek kada sam u inostranstvu, javlja se ta neka ljubav prema domovini koju ne osetite tako jako sve dok se ne udaljite od svog rodnog kraja. Dobro, nisam ja baš daleko. Ali, ipak - nije li tako sa svakom vrstom ljubavi? Znate kako kažu - čovek ne ceni ono što ima, bla bla bla, ceni ono što imaš, bla bla... Volim da se izdvojim, da budem drugačiji i možda ponekad i preteram. Čudan sam, mnogi kažu. Ali verujte mi, ništa nije lepše kada se šetate kroz Segedin, stomak vam je topao od sveže domaće kafe i obuzeti ste mislima o pisanju i čitanju kratkih priča. Tako sam se šetao centrom danas i imao sam osećaj da sam ja najsrećniji čovek u masi.