Sve u svemu

Sedeo sam ispred svog papira prošaranog pitanjima. Raštrkani parčići u žurbi prikupljenog znanja rojili su mi se po glavi i ja sam od njih pokušavao da sklopim svoje odgovore. Gorki, voćni talasi alkoholnog mirisa pristizali su do mene povremeno.
Sedeo je pored mene, i kao i ja, kao i svi mi, zurio u svoj test.
Zagledao sam se u njegov papir i primetio da je prazniji od mog. Blaga uteha – nisam sam u svom neznanju. A ipak, nemam ni od koga da prepišem.
Njegove plave, neobuzdane oči nemirno su skakutale i svaki čas je trljao svoju dugu plavu kosu i ljuljao se u svojoj stolici nervozno. Po mirisu, pretpostavio sam da je pio rakije. Bio je to ljut miris, prosto je pekao. Coktao je i cvokotao zubima, nikad ne pogledavši u mene, bio je odlutao negde, zaokupljen problemima koji su ga, čini mi se, pritiskali jače nego li ovih par, od truda golih listova.
Čudilo me je da se čak nije ni potrudio da pogleda u pravcu drugih studenata. Nije se osvrtao u želji da nešto dohvati, da možda prepiše.
Nedugo zatim, hitro je ustao, predao svoj rad, ako se to radom može nazvati, i napustio salu što je pre mogao, ostavivši me samog. Ne znam gde je otišao, a ne znam ni zašto je došao. Zašto je pio? Bilo je prepodne. Mogao je da prespava ispit ako je znao da ne zna ništa. A mogao sam i ja.

Prvi put sam ga primetio u septembru, na prvom času akademskog pisanja koji smo tada zajedno pohađali. Bio je šćućuren u uglu učionice i ne bih ga opazio da nije davao tako nagle i pronicljive odgovore na pitanja koja je profesor postavljao celoj grupici prisutnih studenata. Upadljiv način na koji su reči prštale iz njegovih usta, i završeci rečenica koje bi često promumlao sebi u bradu, odavali su neku nadmoćnost koju je on verovatno osećao tada prema nama. Pružala nam se prilika da na početku svakog časa pročitamo tuđe radove – njegovo pisanje se izdvajalo po svojoj nepristrasnosti i elegantnoj jasnoći.
Od onda sam počeo obraćati više pažnje na njega i njegove radnje, na njegovu mlohavu, zapuštenu pojavu i oštar, ubedljiv govor. Nismo nikad razgovarali. Milije mi je bilo da ga posmatram i da ga tako otkrivam – naslađivao sam se svakim malim zaključkom kojeg sam donosio sedeći mirno, izoštrenih čula, pomno prateći pokrete njegovog profila.

Par dana posle ispita, susreli smo se negde na fakultetskim hodnicima i ja ga upitah, više reda radi, kako mu je uspeo ispit. Govorio je brzopleto, manijački pogled mu je titrao i petljao je prstima, sav uplašen, kao da je zamršen u neke nevidljive niti i ni sam ne zna kako da se oslobodi.
Ostavljao je utisak najnesrećnijeg čoveka u zajednici, čoveka koga sve zamara i koji bi imao pametnija posla da radi, ali jednostavno nije u mogućnosti – prosečan studentski život ga je odvlačio u osrednjost i to ga je ubijalo.
Učenje, kolokvijumi, kupovina hrane, putovanje tramvajima, uplata računa za stan, itd.
Kao da je ovaj život nešto prolazno, a mi smo svi ovde samo na tren, a on, zamoren i pod pritiskom, čekao je da sve to prođe, kao da će posle toga nastupiti nešto bolje – ono pravo. Čekanje. Bio je veoma nervozan dok je stajao u redu. Imao je kriv nos i lepršavu plavu kosicu koja se delila nasred čela.
Zadah mu je opet smrdeo na piće, ali sam se pretvarao da to ne primećujem i da zapravo vodimo sasvim prirodan ljudski razgovor. Možda je njemu i bilo neobično što ne zapažam njegovu čudnovatost, pošto se on izgleda iz sve snage trudio da ostavi abnormalan utisak.
Osudio sam ga kao večitog pesimistu, onu vrstu kojoj pripadam ponekad i ja, kada zbog preteranog analiziranja okolnosti i nedonošenja odluka dolazim do zaključka da je život apsurdan. Ja sam imao šačicu svojih slatkih životnih iluzija, i to je za mene bilo dovoljno, to me je obuzdavalo. On je posezao za pićem, da bi kasnije sav utrnut i apatičan lelujao kroz svoj mekan svet. Samo onda, kod njega bi sve bilo u redu. Poznavao sam ga.

Možda je on u pravu. Pametniji od svih nas koji stremimo nekud, on je shvatio na vreme da je sve to jalovo i ništavno. Ispite... možeš misliti! Položim ispit, dobijem ocenu, pohvale me. Ne položim, padnem, prekore me... Ali opet sam na istom, opet ostajem samo ja, odvojem od sveta, ja koji tkajem strukturu svoje stvarnosti i odlučujem o njenom značenju za mene. Ja, svoj sopstveni bog, ja solipsista. Ja postavljam prioritete.
Ja pridodajem značaj predmetima koji me okružuju. Mogu da smestim na dno hijerarhije one koji me kritikuju. Mogu da obrnem ovaj prokleti svet. Ja ga oblikujem. Zašto se onda truditi? Nije li trud i marljivost nešto što sam naučio od zajednice u kojoj živim?
Krivicu osećam ne zato što ne postižem uspeh, već zato što ne odgovaram njihovim idejama. Ne uklapam se, štrčim, i zato me je stid. Piće je jedina sigurna stvar na ovom svetu. Trenutno zadovoljstvo, jedino ono govori istinu. Sve ostale je samo kukavičko cenkanje, odlaganje, nagrade, obećanja. Piće je iskreno, piće je lebdenje u toploj vodi materice. Ugođaj sada. Zar treba neko drugi da mi kaže šta je za mene dobro? Ja već znam. Ne mogu da verujem sa koliko sam laži okružen, a odgovor mi je sve vreme bio pred nosom. O, kako sam glup...

[beleška: Mislio sam da napišem i drugi deo priče iz perspektive plavookog buntovnika, ali potrošio sam nerve za ovu nedelju. Drugi deo bi tekao paralelno sa prvim, naravno, samo bi se narator menjao. Žao mi je, možda drugi put!]