Sve u svemu

Beše već davno svanulo u Šokteleku i sobe u Tomasovoj kući požutele su, sve jednako obasjane dnevnim svetlom, dok je iz njegove usne duplje navirala bela pena i štrcala i prskala po lavabou, klizeći lenjo prema slivniku, a on je uporno čeprkao četkicom i gurao je, nasilno trljajući svoje zube sve dok pena što se izliva nije postala nalik na milkšejk od jagode. Tada mu se pričinilo da je taj mali rutinski posao valjano obavio, pošto je isprao usta hladnom vodom, prepustivši mi mesto.
Navukavši svežu odeću, pustio je da mu pogled promatra sobu i uoči neke slučajne neprikladnosti. Šolja od čaja, sklonio ju je. Sartr je ležao na Selimoviću, vratio ih je na policu da malo podupru Džejmsa koji je bio sav tanak i žgoljav i klizeo je i padao, kako god da je bio naslonjen. Ah, ta priča o duhovima - Tomas mi je s ponosom govorio kako je pronicljivo uočio da narator halucinira i da duhova uopšte nije ni bilo, već je samo ta luda žena histerisala i maltretirala decu. Ah, te žene – pade mu na um jučerašnji susret sa onom izveštačenom lepoticom. Usiljeno prekrečena šminkom, bila je nalik kakvoj mutavoj i bledoj porcelanskoj lutci, bezizražajna i priglupa pogleda večito uprtog u nešto neshvatljivo u daljini. Tok njenog piskavog glasa često propraćen neobičnim manirima, mrštio ga je i delovao mu odbojno, ali ipak, ta devojka je imala nešto sasvim neobično što ga je izuzetno privlačilo – bila je staromodna. Naime, Tomas je posedovao neko neobično gađenje i sumnju prema svemu što je bilo novo, savremeno, contemporary. Poznati bendovi, pripadnici američke alternativne rock scene su mu bili odvratni, i po njegovom mišljenju slušali su ih samo naivni tinejdžeri i ljudi koji su pripadali, kako je on sam voleo da kaže, „hipnotisanoj gomili“, prisećajući se pri tom Partibrejkersa koji mu takođe nisu bili miljenici, jedino je ovaj njihov izraz upotrebljavao često da bi opisao odsečak društva kome on zasigurno nije pripadao. Možda ta fraza i nije bila njihova kovanica. Jasno vam je da je omalovažavao noviju muzičku scenu, kao i starije, domaće muzikante, ali ja njegovo mišljenje, sa kojim se nisam slagao, nisam nameravao da menjam.
Kada bi ga tokom neobaveznih ćaskanja, s ciljem površnog upoznavanja upitali šta sluša, samo bi se nadmeno smejuljio i rekao nešto poput: „Pa, teško je objasniti. Mnogo toga, zaista...“ Toliko se već bio navikao na unikatnost svog ukusa, da bi za prikladno poređenje mogao lagodno da posluži i izraz „kao čovek bez Fejsbuka u moru zavisnika, što svakodnevno i u glavnom bezrazložno fejsbuče satima“. Koristim tu alegoriju pošto ona označava i način na koji smo se nas dvojica upoznali.
Još u ranijim danima našeg poznanstva, jednom prilikom sam ga i ja upitao šta to, do vraga, sluša, ali ni mene nije hteo da poštedi izlaganja njegovom naprasitom, ciničnom osmehu, ne davši mi odgovor koji bi mi pomogao da iluminujem naslove izvođača i albuma, koji su, poređani kao kula od zlatnika negde u njegovoj tamnoj glavurdi, bili zasigurno skriveni škrtošću na rečima i zluradim kezom kojim je sprečavao ljude da ga bolje upoznaju.

Tu je i drugi vid umetnosti, koji zahteva upotrebu sasvim drugog čula, ali koji je za Tomasa bio podjednako važan, pa čak i više nego ovaj prvi, prethodno spomenuti.
Knjiga je imao mnogo, koliko sam video, ali se i na ovom terenu pridržavao svojih strogih ličnih pravila, pomalo nejasno određenih, više intuitivnih nego logičkih – zaustavio se negde kada je ona crnkinja, Toni Morison, dobila Nobelovu nagradu, i sve što je nakon toga sledilo prekrio je velom presude na komercijalno, ništavno, preterano popularno i isuviše friško i neispitano. Što se toga tiče, mogli bi smo reći da Tomas nije verovao sam sebi i svojoj sposobnosti za procenu kvaliteta, pošto se bavio samo priznatim delima, opstalih čak do njegovog vremena, izjednačavajući njihovu istrajnost u vremenu sa poverenjem koje je u njih imao, i samo s tom verom on je mogao da ih upusti u svoj, tako brižljivo negovani um.
Već znam ishod događaja u slučaju da mu ponudim u zajam neki noviji roman, Murakamijev, recimo – dočekala bi me njegova sjajna, bela brojanica što se cakli od nasilničkog glađenja koje je oko nje stvaralo milkšejk.
Čitalac može da pomisli otkuda ja, prof. Andrija Limbenjić, poznajem način na koji Tomas ujutru pere zube, odnosno šta ja tražim kod njega u to sumnjivo vreme.
Odbacite grešne misli, ja sam oženjen čovek, i baš to mi čini život ustaljenim i primorava me da mnogo čitam, otud bahato rasipanje imena tolikih autora u ovoj priči. Moram malo da se šepurim svojom načitanošću, ako već ne mogu šetnjom kroz grad sa svojom ženom, i to, a malo me je stid kad vam otkrivam – zbog njenog izgleda. Ružna je kao pas, ali ženski čitaoci, bez uvrede molim! Radi se samo o njoj, štaviše, to samo znači da ste vi sigurno lepši. A Tomasa – Tomasa zanima devojka na koju se sada vraćamo, pošto sam podrobnije opisao razloge zbog kojih on uvažava staromodnost.

- „A ko prima?“
- „Nora Kiš.“
Tako joj je saznao ime, stojeći u redu iza nje, dok se ona se bila nagla nad šalter i gunđala pod staklo koje ju je delilo od poštanske službenice.
Nije mogao da se suzdrži i malko se glasnije nasmejao, privukavši pažnju dve žene koje očigledno nisu shvatale o čemu se radi, već su ga samo pogledale izturenim, ribljim očima, tražeći objašnjenje u neobičnom ponašanju stranca. Tada je prvi put ugledao njeno fino, pitomo lice, zapazivši detalj u njenom bezazlenom, detinjem izrazu (tako mu se činilo tada) koji kao da ga je uveravao da neprijatno visok glas i nije svojstvo koje isključuje pojedine žene iz njegove kategorije „prihvatljivo“. Treba svakako napomenuti, da je Tomas uvek sa retkom probirljivošću i opreznošću odlučivao kojoj ženi će prići, a koju će izostaviti. No, žene nije voleo kao svoju muzike i knjige, stare i oprobane udelom šire publike, već mlade i sveže, kao kelj.
Završetkom uplate svojih privatnih računa (i mene zbunjuje što se uplata i prijem paketa vršte za jednim istim šalterom), pohitao je napolje ne bi li sustigao Noru, i imajući sreće, ugledao ju je kako stoji na pešačkom ostrvu i bleji negde u daljinu, krajičkom oka verovatno motreći na promenu semaforskog svetla.
- „Hej, Nora!“
Ona se okrete, pribirući se uz rafal treptaja, vraćajući se u stvarnost iz nekog sanjalačkog razmišljanja. Videvši da ne nalazi izvor glasa što je doziva, Tomas ponovo i glasno izusti njeno ime.
- „Zovu vas u pošti! Vratite se!“
Njen pogled odavao je potiskivanu zapanjenost. Ljudi su se osvrtali, kao i ja -
smeo i neobičan momak, ovaj Tomas.
- „Dođite! Nešto nije u redu!“
I tako je dozvao k sebi, a njihov sad već dvosmeran razgovor nisam mogao da načujem. Prolaznici su nastavili da hodaju po šemama svojih svakodnevnih navika, a ja sam, trpajući priznanice od uplata u jaknu, krišom spazio kako se novonastali poznanici smejulje i zajedno upućuju u pravcu pošte.