Sve u svemu

Topao zimski dan je i sneg koji je napadao tokom prethodnih, hladnijih dana, sada se topi pod bledim suncem i sliva preko crepova u oluk. Sve je blatnjavo.
Soba je relativno čista – Igor ju je pospremio i uključio grejanje jer je Petra najavila svoj dolazak.
Ispraznio je pepeljare, a maramice izobličene od tvrde sline sakupio je i bacio u đubre. Vreo čaj se hladio na stolu pored kauča i ona je svakog trenutka mogla doći.
Došla je, vrata su se otvorila teško i uz škripu. Skinula je školsku torbu, šal, kaput, kapu, sela je na kauč i zagledala se u čaj. Zatim je pogledala svog momka:
- „Pa gde si ti dosad?“, reče Igor veselo.
- „Kasnio je bus.“
- „Stizao je na vreme kad su putevi bili zaleđeni.“
Izgleda da je očekivao osmeh na njenom licu, i pošto ga nije video, uozbiljio se i on.
Oboje su podigli svoje šolje čaja i pili. Pogledali su se brzo i zatim trepnuli i skrenuli poglede kao da je to bila greška.
- „Prvi čas mi je srpski“, reče ona, „Ne mogu da kasnim.“
- „Aha..“
- „Tako da neću dugo.“
- „Dobro, nemoj“, pokuša on opet onim veselim tonom.
- „Teraš me?“
- „Aha“, on se nasmeja i nasloni se leđima na kauč, pogleda u plafon i smeška se vragolasto.
- „Šta je?“, primeti ona.
- „Ništa, sve je u redu. Kod tebe?“
- „Šta ti je smešno?“
- „Ti, pošto nećeš da se smeješ.“
- „Pa kad nisi smešan.“
- „Ni privlačnim me ne smatraš onda? Humor igra važnu ulogu, znaš.“
- „Jako si čudan. Šta je sa tobom?“
- „Svejedno, pij taj čaj.“
Pili su čaj neko vreme i ćutali.
- „Kol’ko je sati?“
- „Pa trebala bi da kreneš.“
- „Još ne trebam. Ti me stalno teraš.“
- „Pa idi ako ti je dosadno.“
- „Neću još da idem.“
- „Možeš ako hoćeš, pošto više ti nisam ni smešan ni privlačan, šta radiš onda?“
- „Pa pijemo čaj kao i uvek. Zašto analiziraš sve previše?“
- „Ne analiziram. Došla si ovde sva namrgođena i sad mi govoriš da sam ja kriv što se svađamo.“
- „Idem.“
- „Idi, kad ne znaš ni da se smeješ.“
- „Mrzim te.“
- „To mi prija, inače nikakve koristi od tebe. Mrzi me onda.“
Otišla je, za sobom je povukla škripava vrata, ostavila malo čaja u svojoj šolji i Igor je to popio.
Sedeo je neko vreme na kauču, slušao kako se napolju sve topi i curi. Obe šolje su bile prazne. Ostavila je šal. Na kraju krajeva, napolju je bio topao zimski dan.

Pa da, nije prošlo ni dva cela meseca odkako sam počeo da pišem po ovom blogu o ženama i seksu, a sad sam obrisao sve članke i promenio podnaslov u "Kratke priče o životu, ženama i svakodnevnici". Počeću da pišem fikciju, pa ćemo videti kako će ići... Možda sve ponovo prebrišem posle Nove Godine, ko zna?
Ali zašto fikciju, Fedore? Pojma nemam. Razmišljao sam pre par dana kako mi je život pust i sedeo sam u dnevnoj sobi kada mi je pala na pamet ideja da bih trebao početi nešto novo, nešto što neće vređati ničije emocije ako u tome preteram i gde me neće gristi savest svaki čas. Naravno, što se žena tiče, nisam odustao, nisam postao homoseksualac, samo ću malo umerenije tragati za avanturama sa njima. Kako uopšte mogu da kažem šta ću raditi? Ne znam, najbolje da ne najavljujem, jer inače u većini slučajeva stvari se dese upravo onako kako smo najmanje očekivali i pokušavali da predvidimo.
Krenuo sam da čitam neku zbirku kratkih priča od A.P. Čehova, i završio sam svoju prvu priču, uz mnogo dvoumljenja, mozganja i preteranog analiziranja. Ali, gotova je i postavljam je ovde. Zove se "Čaj za dvoje" i videćete da moja veoma početnička fikcija ne ide daleko od realnosti koja me okružuje. Nadam se da to nije znak nedostatka mašte, nego samo nedostatak iskustva, iskustva koje ću vremenom steći (i opet ja o svojim planovim i nadanjima...).
I naravno, konstruktive kritike su dobrodošle - recite vaše mišljenje, kakav utisak je na vas ostavila priča (ja sam srećan ako je ikakvog utiska bilo), sugestije, itd.