Sve u svemu

Naravno da se sećam – bilo je to još onda kada sam živeo tamo dole. Oplakivao sam svog izgubljenog prijatelja i dani su mi prolazili gorki i jednolični. Nisam više imao kome da pričam i nisam nalazio nikoga ko bi me možda mogao razumeti. Moj prijatelj nikada nije razgovarao sa mnom i ja sam siguran da se on mene bojao, uprkos mojim naporima da ga odvratim od tog njegovog straha i da ga smirim. Napustio me je naglo, kao što je i ušao u moj sićušan život, i meni je, moram da vam priznam, tada postalo strašno dosadno. Nije bilo ničega da se radi i ja sam povazdan dokoličario. Ponekad bi u moju sobu navratili neki gosti, ali su se oni pravili kao da me ne primećuju i gotovo nikada nisu pokušavali da čak i malo proćaskaju sa mnom. A ja se nisam trudio da započnem upoznavanje – to nije bio zadatak domaćina već gostiju, i samim tim što oni ništa nisu preduzimali, znao sam da su svi od reda nekulturni i zapravo nedostojni moje pažnje. Tako da, nisam se na njih obazirao, i oni su samo dolazili i odlazili.
- „Ja tebe tako volim.“
- „A ja tebe još više.“
- „Ma nemoj!“
Jednog jutra probudio me je razgovor devojke i momka, mojih novih gostiju. Tepali su jedni drugom. Primetio sam da napolju pada sneg – zavese su se retko širile, i u glavnom nisam ni znao koje je godišnje doba. Možda je februar? Ovo dvoje bili su šćućureni na krevetu, sklupčani u čvrstom zagrljaju, i devojka je slatko mrmljala svom dragom u bradu:
- „Hvala ti što si me ovde doveo.“
On se osmehnu. Šapnu joj nešto na uvo i ona ga zagrli još jače, ljubeći ga tiho po usnama i očima. Šaputanje se nastavi, i ja odlučih da im se približim da bih bolje čuo. Kao što sam vam rekao, bilo mi je strašno dosadno, i to me je nateralo na ovo bezobrazno prisluškivanje, koje svakako ne bih počinio da je još sa mnom moj prijatelj kome sam sve mogao da kažem.
Bio sam sasvim blizu, bojao sam se da me ne ugledaju, ali moja radoznalost me je uporno vukla:
- „Kako misliš?“, on prozbori tiho, glas mu je trepereo od uznemirenosti
- „Zar ti nije drago?“, reče ona pomalo iznenađeno.
- „Mogla si mi reći i ranije. Sad...“
- „Sad šta?“
- „Ne znam.“
- „Ne znaš? Ja treba da ti kažem šta da misliš?“, njen glas postade glasniji i malo zatim ona skoči i ja osetih ogromne, čudnovate pipke oko sebe koji me zarobiše i obaviše mi noge.
- „Imaš pauka u kosi!“, i njegovu viku proprati gromoglasan prasak.

Tako sam dospeo ovde gore i pronašao svog prijatelja, muvu sa hiljadu očiju. Ona mi reče da su se moji spasioci pomirili dok sam ja još brisao svoju sedmu ili osmu nogu na otiraču čistilišta. Drago mi je da je tako.

Čovek dođe do jedne tačke, do jedne lestve na merdevinama naslonjene na cilj, i zapita se - "Dobro, tu sam. Kuda sad?" Kreativno pisanje - nestrukturisanost je problem. Pisac hoće da postane "bolji" pisac, ali se na taj način može usavršavati do besvesti... A i šta zapravo znači "izvrstan pisac"? Ko je on? Objektivno gledano, to bi mogli biti nobelovci iz književnosti ili bi se kvalitet pisca mogao meriti po broju rasprodatih knjiga (sa čime se ja ne slažem). Subjektivno, reč je o ličnom ukusu pojedinca (ili grupe čitalaca) i veoma su važne i teme o kojima piše pisac - što su one bliže čitaocu, to će on osećati prisniju povezanost sa delom. Vama su već sigurno poznate ovakve ideje. Na primer, prošlog leta sam prosto uživao čitajući Bukovskog, pošto se njegovi romani u glavnom bave ženama, provodom i nekim čudnim buntom protiv društva, i uz to su pisani i vrlo prostim jezikom, tako da su mu potpuno legli, kao osvežavajuće hladno pivo... Lako klize.
Dakle, nestrukturisanost - teško je definisati napredak, u smislu pisanja. Šta je to? Možda se nekome svide priče, nekom drugom ne. Objavim ih tu i tamo, pošaljem na koji konkurs, itd.
Mislim da sam se malo izgubio. Osećam da bih trebao da napravim malu kreativnu pauzu - prestanem sa pisanjem priča i malo se više udubim u čitanje i upijanje sokova života (u suštini, ima ih dva, jedan topao i bezukusan (ako imate sreću) i jedan hladan i gorak, pa vi pogađajte). Do kraja februara još objavim nešto na nekom sajtu za književnost. Mislim da ne treba navaljivati. Dospeo sam do jednog nivoa do kojeg sam ovih nepunih dva meseca težio, i sad - ne, neću da se opustim, nego ću malo iz drugog ugla da osmotrim svoj zanat, malo popričam sa ljudima, piscima koji su pisali duže vremena nego li ja, čitam, živim, i znate već... Nije ključ uspeha samo slepo gurati napred, već je to pre istrajnost na duge staze. Da vidimo šta tu ima, sa strane, koje boje je zemlja koju stružem sa zidova tunela kojeg bušim kroz planinu. Figurativni govor bezrazložno korišćen radi "povećanja" vašeg estetskog užitka.
Krajem maja će se zatvarati konkurs "Đura Đukanov", i odlučio sam da dotle sastavim svoju prvu zbirku novih priča i pošaljem im, pa da vidimo kako ću proći... I'll do my best. Te priče tu neću objavljivati, to je uslov konkursa, nažalost... Biću kratak, uživajte u novom izgledu bloga, juče sam se u sred noći cimao sa CSS stilovima, ali nisam mnogo šta promenio.

I naravno, komentari su sad dobrodošli - israzite vaše misli o radu i uspehu, o kvalitetu pisaca i pisalačkim ciljevima.

Bio je početak septembra kada sam došao u Segedin da bih započeo prvu godinu svojih studija. Još sam nosio letnje sandale od braon kože, iz kojih su mi vireli vrhovi nožnih prstiju prašnjavi od lake i sive ulične prašine. Hodao sam do fakulteta kroz centar, razgledajući novi grad u koji sam dospeo, njegove zauzete ljude, stare zgrade na kojima je pisalo da su u prošlosti bile dom nekom slavnom mađarskom kompozitoru ili umetniku koga ja tada nisam poznavao. Sa radoznalošću sam posmatrao kako mi se prikazuje ovaj novi svet, otvara kao bulka u kasno leto i u svemu oko mene video sam neku sjajnu priliku i blisku budućnost koja obećava  – lepe žene, izazovnih i vitkih nogu, slatkih, malih, špicastih nosića i bogatih, crnih trepavica, parkovi i klupe po njima, sjajna mesta da se u nekima od ovih još letnjih večeri otvori flaša vina, tramvaji i trolejbusi čije će korišćenje biti prava avantura kada se budem vozio bez karte.
Tako sam susreo i to društvo - hodajući po ulici, znatno manje ushićen okolinom, zato što sam se upravo vraćao iz McDonald’s-a gde sam hteo da koristim bežični internet (tad mi još nije bio uveden u stanu), ali pošto sam bio zaboravio punjač za laptop, a njegova baterija je bila preslaba, ustanovio sam da sam nepotrebno izašao u grad, i započeh da grdim sebe, svoju senilnost i svoju neodgovornu rasejanost. Kakva glupost! Krenuo sam oborene glave nazad do stana, preko širokih ulica kojima su vrvela nepoznata lica, iskačući iz mraka u trenucima kada ih su ih obasjala žuta ulična svetla.
Zaokrenuvši iza ćoška skoro da se nismo sudarili, i ja shvatih da je jedan momak od te dvojice zapravo K (nazovimo ga tako), koga sam sreo na avgustovskoj brucošijadi, i koji mi je zbog svojih ozbiljnih, tamnobraon očiju, modrih kapaka, bledunjavog lica i veoma retke kose odavao utisak nekog pametnog osobenjaka, čoveka koji, iako ume da se snađe u društvu i stvori prijateljske veze sa ljudima, zapravo gleda na tu prosečnu skupinu sa ciničnim podsmehom, i osećajem nadmoćnosti zbog svoje natprosečne inteligencije.

Takvi ljudi imaju sreće, moglo bi se reći – opšta inteligencija je nešto što se dobrim delom razvije još pre nego što bi pojedinac mogao da shvati da je biti oštrouman poželjno i, po mom mišljenju, preko potrebno da bi se postiglo išta od značaja u ovim današnjim vremenima. Vaspitanje, geni, okolnosti i problemi koji su ih kao meku, toplu glinu valjali u detinjstvu, i posle kojih su se oni u peći vremena sasušili, i ostali nepromenljivo kruti sa svojim zapečaćenim osobinama. Svi ti elementi oblikuju ličnost i ona biva određena da ostane ista na čitav jedan život, još pre nego što uopšte uspe da sagleda sile koje je vajaju.

Dakle, naleteo sam na K i jednog njegovog plavokosog druga, lepog, mršavog lica. Iz nespretnog smejanja i čuđenja koje je potom nastalo među nama, izvukli smo se odlaskom do obližnje kafane, u koju su se njih dvojica prvenstveno bili i zaputili. Pozvali su me, ja sa svojim laptopom u torbi, koga da nije (ili da punjača jeste) sad ne bih bio u ovoj situaciji.
Ali nije da se žalim – ispijali smo kriglu za kriglom penušavog, gorkog zlata, a oni su naručivali i kratka pića (džin, čini mi se) i trzali ih iz malih staklenih časica, nudeći i mene, ali ja sam odbijao pošto sam u svom besu McDonald’s napustio bez planirane večere. Još i bolje – večera bi svakako bila skupa i nezdrava. Ali sada, dok pišem, mogao bih smazati jedan presoljen pomfrit sa tim plastičnim hamburgerom, možda bih vam ovu priču bolje ispričao. Napraviću posle neki sendvič.
Nakon što su porice na našim želudačnim zidovima upile neophodne količine alkohola, započelo je pričanje o raznim temama koje se u glavnom ne dotiču kada je poznanstvo između sagovornika još tako labavo i mlado. Ispostavilo se da je ovaj plavi momak isto tako pametan kao i moj poznanik K, i čak šta više, po mojoj proceni je i mnogo bolje izgledao. Njegov se umni dar nije otkrivao sve dok nije malo popio i razvezao jezik, dok prvim pogledom na K, koji baš i nije bio ćutljive naravi, čovek bi odmah uočio da je on na neki način „poseban“ i da odudara od većine.
Kada su nam se džepovi ispraznili i kada sam već dobro osećao da sam težak od iznenadnog i naglog priliva pića, polako i sigurno smo se uputili, svako svojoj kući.
Usput, teturajući se, učinilo mi se da je asfalt poda mnom još mlak od poslepodnevnog sunca.

Sutradan nisam ni otišao na predavanja, jednostavno sam prespavao sve, i ustao sam kada većina normalnog sveta odlazi na svoj ritualni popodnevni dremež. Dnevna svetlost je probadala kroz rupice spuštenih roletni i ukazivala obrise predmeta u mračnoj sobi – orman, pisaći sto, fotelja, stočić za goste. Sve je bilo tu. Moja soba, moj kutak. U svojim sećanjima razabirao sam sinoćne događaje i setih se kako mi se jedna misao sve vreme provlačila kroz glavu, dok sam razgovarao sa ta dva neobična pametnjakovića – Zašto ne rade nešto sa svojom pameću, sa svojim darom? Mogli bi toliko toga da postignu, da stvore nešto zapanjujuće, da se izdignu iz prašine, a oni samo piju i trezne se, piju i trezne se, zabavljaju se igrajući igrice na kompjuteru i ismevajući (po njihovom mišljenju uzaludne) pokušaje poštenih, vrednih ljudi koji pokušavaju nešto da ostvare.
Popio sam dosta vode, zatim sam legao nazad u krevet i ušuškao se, nemajući šta drugo da radim, a po glavi su mi se vrzmale nemirne misli. Sagledavao sam ličnosti novonastalih drugova i razmišljao o njihovim životima - šta ih je navelo na nihilizam?
Kako su tako prokleto pametni i zašto su ubeđeni da je sve oko njih tako beznadežno?
U dubini ovih misli štipnula me je ideja, da pri našem sledećem susretu pokušam da ih savetujem i ubedim, da na život gledaju poverljivije i da preduzmu nešto, da se nečim bave. Pa da! Njima je potrebna pomoć! Steći ću njihovu naklonost i osećaću se tako lepo! A posle ću sa ponosom gledati kako se nižu njihovi uspesi i dostignuća. Kao moji sinovi – sinovi koji treba da nadmaše svog oca, koji, iako ih on uči osnovama života, zna da oni treba da ga nadmaše i ostvare ono što je on samo nameravao.
On, koji samo želi da pomogne, da potpali fitilj, i da zadivljen gleda veličanstven mlaz i šare koje te rakete ispisuju po glatkom plavom nebu, kada se odvoje od zemlje i uzdignu uperene prema beskraju. Misli solidarnosti me obuzeše, i ja, zaslađen idejama sopstvene dobrote i velikodušnosti, utonuh u sladak san, sa nestrpljenjem čekajući naš novi sastanak...

Pošto smo sada razmenili brojeve telefona, bilo je lako i jednostavno sastati se ponovo.
Dogovorili smo se – nalazimo se kod jednog velikog čeličnog spomenika na keju, neka vrsta izuvijane i bezoblične avant-gardne skulpture, koja sada tamo stoji umesto poplave, u čiji je spomen i bila podignuta. Jesenje vreme je nadjačavalo letnje noći ispunjene slatkim, toplim vazduhom, i sada dok smo se pentrali uz taj ogroman umetnički rad na keju, pirkao je svež vetar sa Tise, i mislim da su nam se svima ježile ruke pri dodiru sa hladnim metalom. Popevši se na vrh, sakrili smo se od vetra u unutrašnjosti spomenika – beše to neko „tajno“ skrovište Segedinske omladine, mada ne toliko nepoznato, pošto su glomazno sivilo koje nas je okruživalo kitili grafiti i psovke, ispisane crnim i plavim markerima. Okruživalo nas je sa svih strana, osim sa jedne koja je gledala na reku, i gledajući u tom pravcu mogao sam da vidim kao tuš taman drvored i tanke, pepeljaste oblake koji su odudarali od jednobojne pozadine neba - vukli su se obasjani mesečinom.
Ispod svega toga, tekla je reka crnja od noći, nečujno i spokojno.
- „Jesi probao već nekad?“, trgle su me reči iz zamišljenog posmatranja okoline.
- „Šta?“
Između K-ovog ponosnog osmeha i mog upitnog izraza na licu, podiže se njegova ruka među čije prste je bio zaglavljen džoint.
- „Šta ti je to?“ – imam lošu naviku da ljudima postavljam pitanja za koja već skoro sigurno znam i tačan odgovor, samo da bih na neki način učestvovao u razgovoru koji me preterano ne zanima. Pravim se lud.
- „Pa šta bi bilo?“, reče on, i olako pripali belu slamku, povuče par dimova, zatim je dodade onom plavokosom lepotanu koji je dosad sve vreme ćutao, i dobovao prstima po metalu na kome smo sedeli, nestrpljivo čekajući zelenu poslasticu.
Dođe i red na mene, ali ja odbih priliku da isprobam nešto novo. Verovao sam svim onim pričama koje sam čuo od (sada već znam) neupućenih ljudi – „Navući ćeš se!“, „Haluciniraćeš i izvršićeš samoubistvo!“, „Iskopaćeš sebi oči jer ćeš misliti da nisu tvoje“, i mogao bih još da ređam besmislice koje sam dogmatski prihvatao u to vreme, bojeći se da stvari proverim sopstvenim iskustvom i podvrgnem svojoj sposobnosti rasuđivanja.
- „Ne bi trebalo to da pušite.“
Ali oni me sada ne čuju, gledaju jedan u drugog, ne mareći za mene i što nisam vukao dim, i usne im se polako krive i otvaraju u kez. Kezili su se tom dobro poznatom osećaju, prvim nagoveštajima marihuane koji su prethodili nečem intenzivnijem i uvrnutijem.
Sa nečijeg mobilnog čula se tiha muzika, za mene nepoznata, ali sumnjam da je bila delo onih mađarskih kompozitora, pored čijih kuća sam se šećkao u mojim prvim danima u ovom studentskom gradu. Ova dvojica su sada zatvorili oči, i počeli su da drmusaju glavama i klate se u turskom sedu, pokušavajući da prate šum muzike. Sklopljeni kapci bi im se široko razvukli i obrve podizale sa vremena na vreme, a vetar sa Tise je već bio produvao naš mali kutak i raspršio sladunjav dim. Setio sam se svojih dobronamernih misli koje sam tkao ono veče u svom krevetu, i moje zamisli da ih vaspitam kao neke nastrane sinove i pokažem im bolji način da se živi.
- „Zakasnio si, oče.“, rekoh sebi tiho, i posle se začudih – da nisam udahnuo malo tog dima?
Njihovi fitilji su bili mokri od piva i bilo ih je nemoguće zapaliti. Barut za pogon njihovih raketa izgoreo je kao mešavina duvana i samlevenih pupoljaka kanabisa unutar papirnog valjka. Kasno je za poletanje.

Sedim sada u svom kutku i srčem vreo čaj. Već davno se nisam video sa tim društvom, i u sećanju mi plutaju naši susreti kao malo razvodnjene boje na sivim hartijama jednolične studentske svakodnevnice. Kako i zašto sam uopšte hteo da im pomognem? Kome za dobro? Mislim da je njima tako lepo – neupregnuti konji. A šta ja radim? Sa trudom i strpljivom istrajnošću zapisujem svoju priču, u nadi da će me ona uzdići iznad proseka i udaljiti od sposobnih ljudi, kojima nedostaju krila samopouzdanja i koji su preteški od sumnje u sebe da bi koraknuli sa litice i doneli odluku. Ja sam doneo svoju odluku prilikom svog dolaska u ovaj grad, i sada dok se čaj još hladi, zapisujem prve redove svoje nove priče...

Za kraj vam ostavljam jednu jednostavno lepu pesmu koja mi je dirnula srce, i za koju bih mogao reći da je moj (kao i bilo čiji) mladalački životni moto:

Duško Trifunović - Grešio sam mnogo

Ovog vikenda, ne znam da li je to bilo petak ili subota veče, stajao sam na sred kafane i već sam bio popio par piva i zapalio par cigareta (inače ne pušim) kad mi se nešto razbistrilo u glavi. Posmatrajući ljude oko mene i razgovarajući sa njima, postajalo mi je sve jasnije da sam zapravo isti kao i oni, tj. da smo svi mi zapravo veoma, veoma slični. Ta masa u kafani, razni ljudi, ali ipak niko toliko poseban kao što sam često pre toga ja uobražavao za sebe. Čitao sam baš negde kako je solipsističko razmišljanje (tj. da ne postoji svet izvan svesti pojedinca solipsiste) u glavnom svojstvo dece i mladih ljudi koje oni stiču još negde u prvim godinama svog boravka na ovoj planeti. Kasnije to nestaje i čovek shvata da je deo zajednice, da je kao i svi drugi, da je cigla u zidu (progresivni rock je zakon :). Postaje student nihilista i kreće da pije monstruozne količine alkohola i da puši gram za gramom trave... Šalim se.
Hoću da kažem, polako puca moja solipsistička opna, i mislim da polako počinjem da razmišljam zdravije o svom životu i njegovom mestu među ostalim životima. Moglo bi se reći da se kod mene ovaj prelazak dešava prilično kasno i mislim da razlog leži u tome što sam tek kasno počeo preuzimati odgovornost za sopstveni život. Bilo bi protivurečno da sad krenem da krivim okolnosti i da se opravdavam - to bi značilo samo povratak ka prebacivanju novostečene odgovornosti nazad na druge, povratak u okvire prošlosti.

Ujedno sa ovim patuljastim otkrovenjem, pomislio sam i sledeće:
"Jedina stvar koja me izdavaja je moja želja da postanem pisac."
I kroz evo, par dana, nije mi se promenilo mišljenje o istinitosti tog iskaza. Tamo u kafani ima svakakvih ljudi - svet u malom, moglo bi se reći slobodno. I u tom malom svetu, našao sam se zamršen u proseku, u sredini - ni bolji od svih, ni najgori. Imam devojku, studiram, putovao sam malo, pročitao neke knjige, svirao bubnjeve i bavio se programiranjem kao hobijem neko vreme, imam vozačku, itd. Objektivno gledano, ništa posebno. Isti kao i drugi. Zapravo, uvek ću i biti, uvek ćemo biti svi mi. Suđeno nam je da žudimo za pripadanjem. To nam je u prirodi i zato je, po meni, solipsizam bolest.
Ipak, nelagodno je ne izdvajati se. Na žalost, nije dobro biti ni u jednoj krajnost - čovek cupka po oštrici - sa jedne strane dolina masovnih medija, popularne muzike, trendova, a sa druge svet neshvaćenog "genija" i individualna izolacija. Na žalost, zato što čovek čitavog života treba da teži da bude uravnotežen, i stvari nisu jednostavne kao npr. "Radi ono što i ostali" ili "Radi ono što hoćeš". Mada sa ovim prvim bi čovek sigurno lakše opstao.
Dakle, svoju skromnu individualnost negujem svojim neostvarenim željama koje nosim u sebi. Valjda težnjom da postanemo nešto što još nismo, kao da ulivamo sebi nadu i potajno obećajemo sebi da je naša, u nama skrivena želja ipak jedinstvena, niko ne zna za nju, i ona nas izdvaja i daje nam unikatan sjaj.

Inače, čitam "Priče o osobenjacima i malim ljudima" od Andrića, dobio sam je od roditelja za prve položene ispite. Dobro piše naš Ivo! :)

Potmuli koraci postaju sve glasniji. Kada začu kucanje na vratima, ona spusti hemijsku i leđima odgurnuvši stolicu, odmače se od stola i krete preko sobe do vrata. Otvorila su se pod opreznim uglom i u sobu se provuče dlakava muška ruka koja je držala tacnu sa nešto hrane. Izvukla je tacnu, ruka nestade, vrata hitro škljocnu i zatvore se i ona odnese tacnu i stavi je na pisaći sto. Pre nego što je stigla da sedne, još dva stroga kucnja se oglase - „Završi je do osam.“
Nije znala da li je to značilo ujutru ili uveče do osam. Blještava stona lampica držala je većinu sobe u braonkastom polumraku. Gorela je sve dok je ona sedela za stolom. A kad ona nije sedela tamo, onda su obe spavale. Tada bi sve gutala nema tmina i bio bi mir.
Stavila je hranu na sto i pogledala je. Parčad mrvljivog hleba nevešto premazana grubim slojevima paštete, sa nešto davno iseckane, svilenkaste i smežurane zelene paprike povrh toga. Obrok – mogli su to biti samo ručak ili večera, nikako doručak. Bilo je tri sata. Još pet sati i on će ponovo doći da ubere plod.
Njenu skromnu jabuku što zri u toj prostoriji, usamljenu, daleko od svoje vrste i svog roda. Smežuran plod koji će on oteti od nje, ali to je bilo jedino što je mogla da mu pruži. To je bilo jedino što je on od nje i tražio.
Jela je i kosa joj je upadala u hranu i golicala uglove njenih suvih usta. Hrana je bila suva, paprika je izgubila svoj sok. Pila je vode sa česme. Voda je bila hladna i osetljivi zubi krenuše da joj kucaju u desnima. Pojela je i ostavila je tacnu pored vrata da je on uzme kad bude došao. Prošla joj je smešna misao kroz glavu – on je njoj zapravo sluga – donosi joj i odnosi hranu, uslužuje je poput neplaćenog konobara.
Onda je nespretne vlati svoje kose zaglavila iza ušiju, obrisala prste o svoju pidžamu i skliznu pogledom do kreveta. Jorgan pogužvan i smežuran, jastuk skvrčen, smeša njihovih dlaka po posteljini.
„Danas je barem hrana bila dobra, ako ništa drugo.
Ponekad je i hrana loša. On je uvek loš. Ali on je moj sluga“, volela je tako da misli.
„On me održava u životu, a ovako slaba, sama i nepoznata, ne bih opstala u tom divnom, ali surovom svetu.“
Usne joj se saviše u slabašan osmeh i ona se osmehnu svojoj utesi, mlakoj maramici zagrejanoj na čelu nekog grozničavog bolesnika.
Tu je bila skrivena od varljive lepote koja se zlonamerno šepuri van ovih prostorija. Tu je uvek bila na sigurnom, i vladao je utvrđen red koji je ona dobro poznavala i na koji se privikla – hrana, pisanje, spavanje.
I ponekad ono što je ranije toliko često i bezuspešno pokušavala da izbije iz svoje glave: Kada joj on naredi da ugasi lampu i kada se zajedno nađu u grlu mraka. Jedino tada nije bila sama i mogla je da ga oseti – njegove grube, kovrdžave dlake kako grebu po njenim glatkim grudima i bolnu vrelinu među nogama. Životinjsko dahtanje zamršeno u njenoj kosi i taj kiseo smrad. Odmahnula je glavom da se sabere.

Prošlo je osam. Papiri rasuti po stolu, plavi od hemijske, njene krhke bele ruke kao mrtve položene preko njih. Nokte je strugala o zid, nije mogla da ih seče, nije imala s čim. Znao je, nije joj davao oštre stvari. Mogla bi da ga ubije hemijskom. Ali zašto bi? Ona ima sve.
Pomislila je da je njega spoljašnji svet oblikovao u takvog grubog, zlonamernog čoveka koji nanosi bol. Taj isti svet pokvario bi i nju, oteo bi njen osećaj za lepo i otrovao joj dušu kada bi bila bačena u njegovu sirovost. Od nje bi bilo otrgnuto i ono najskromnije što je posedovala, i sama pomisao na to je kod nje izazivala neko gorko kovitlanje u stomaku.
„Nisam li ja već zla što pomišljam na ovakve stvari? Postajem li nalik njemu kada zlom čoveku želim zlo?“
Osetila je ujede sumnje. Bez sumnje, um joj je bio čist. Nalazila je svoj spokoj samo ako ga nije mrzela i ako mu se nije protivila. Pomirenje je bio jedini pravi put, a drugih puteva nije ni bilo.

Po običaju, predala mu je papire kroz tik otvorena vrata i on ih je zgrabio svojom dlakavom, čvornovatom rukom i zatvorio vrata, i koraci su se čuli sve tiše i tiše dok nisu potpuno isčezli. Ubrao je plod i kao da se ništa nije ni dogodilo – i dalje ona sama u zaštitnoj opni svoje sobice. Udubila se u sećanja i prisetila sveta koji se tako često javljao u pesmama namenjenim njemu – svet kakvog ga je ona nekada viđala i kakvim je on verovatno želeo da ga vidi, ali nije mogao.
„Bedniče! Zarobio si nevine oči da te one služe, da ti zamene tvoje beonjače na koje se navukla mrena nasilja. Ne znaš da stisak tvojih okova samo drobi ove lopte uzalud i njihov izgnječen sok ti samo još više muti pogled!“
On je u stihovima mogao da vidi samo reči koje plutaju na površini, ali ne i njene slike koje se kriju ispod njih. Te prefinjene slike su bile samo njene, a njegove propale i prokvašene okrutnošću nisu bile kadre da ih zamene. Po sećanju je šibnu prikaz njegovih bezizražajnih očiju kako se migolje u dupljama tog hrapavog lica. Ništa nisu videle.
A šta su videle njene? Šta su videle pre nego što ju je on doveo i strpao u ovu sobicu?
Videle su sve lepote sveta. Drveće gipkih, zelenih grana iz čijih krošnji pevaju skrivene ptice, kao srce što kuca u telima ljudi, i čija pesma toči život kao srce gustu krv.
Razmišljala je samo u rečima već, one su postajale zamena, simbolika nečega što je za nju isčezlo. U sobici nije bilo prozora, nije bilo mogućnosti da se osveže utisci koji su bledeli, neumorno klesani vremenom što struji. Stvarno je bilo samo ono što ju je okruživalo. Sobica – njen krevet i njen grob, kolevka njenog pesništva, njene materoubilačke dece. Više ništa nije ulazilo u nju. Ostale su samo stare zbijene slike koje su se kovitlale – drveće, zvižduk ptica, govor ljudi, mile reči njenih roditelja, onaj dubok, zapovedan ton njenog oca... Taj isti ton pronalazila je sad i u govoru svog gospodara. On joj je bio otac, njen zaštitnik. Volela je oca. Ranije je mogla slobodno da se šeta. Bila je među ljudima, razgovarala sa njima, a sad joj je ostao samo jedan za koga čak nije bila sigurna ni da je čovek.
Napregnu um, ali prisećati se više nije mogla. Sećanje joj je zadavalo bol i srce su joj štipkale minule uspomene. Više nikada toga neće biti. Zašto uopšte misliti o  tome?
On će uskoro da se vrati, izdaće nove naredbe i sve će se samo ponavljati i ponavljati.

Jedanput je došao plačući i hteo je da je pusti, ali se ona tome protivila. Oplakivao je malu paperjastu ptičicu kojoj je slomio krila i žalio je što ju je pritvorio. Izgleda je tada shvatio da ga njena pesma neće usrećiti sve dok mu ona peva iz kaveza.
Prave ptice su slobodne i pevaju iz krošnji. Uvideo je to i hteo joj je podariti slobodu.

Ona nije imala kuda da odleti. Lišio ju je njenih krila zauvek i naterao je da ostane sa njim. Legla je u krevet i pokrila se do vrata. Razrogačenih očiju gledala je plafon i vrhovima jorgana trljala je usne. Bila je nema – ne seća se kad je poslednji put uopšte govorila. On joj je zabranio da ispušta bilo kakve zvuke. Čuće neko.
„Ko bi čuo? To znači da niko ne zna da sam ja ovde? Dakle on se boji da neko ne sazna o mom prisustvu. Neće da me od njega oduzmu. Ipak sam mu važna. Ipak me voli.“
Ostaće sa njim zauvek, nikada ga neće napustiti. Napisaće mu najlepše pesme sa tom hemijskom, jedinim posrednikom smisla između njih dvoje. Šta će mu njome reći? Šta ima da se kaže?

Vrata će se otvoriti i svetlo će se ugasiti, a on će doći po njeno hladno telo. Hemijska tada neće trebati, ali je ona sad čvrsto stezala u mokrim šakama. Boleće kao i uvek, jer njegova ljubav nanosi bol. A ona će biti poslušna, ledena na dodir, neće ni reči izustiti. Zauvek uz njega i niko nikada neće saznati da je ona bila tu. Hemijska, veza između njih dvoje, njen glas. Njome mu je sve iskazala, sve što je mogla da čini, činila je sa njom, pa i ovo će.
Sklopila je oči i gurnula je u vrat. Krv je prsnula po krevetu, ali ona nije izustila ni reč. Stvorila je najlepše. Dodirnula je večnost.