Sve u svemu

Po hrskavom snegu šećkao se čupavi pas mešanac, slepljene dlake i vlažne njuške iz koje je izlazila para i raspršavala se po utrnjujuće hladnom zimskom vazduhu. Lutao je između stabala golih krošnji i zastao bi da onjuši po neku travku, grančicu ili sitno đubre koje je virelo kroz tanak sneg. Radoznalo je proučavao svet oko sebe dok mu je gazda stajao na stazici koja je vodila kroz park i razgovarao sa devojkom uz čije čizmice je bio prislonjen jazavičar, sitan i žućkast, sav upakovan u crveno-crni pseći prsluk.
- „Jesi ga naučio nekim trikovima?“, upitala je devojka.
- „Pokušavao sam, ali ne ide. Izgleda mu je zanimljivije da juri mačke naokolo, miriše travu po parkovima i da po ceo dan leškari.“
- „Podseća na svog vlasnika, a?“
Čovek se nasmeja. Pogledao je svog psa – pas je upravo pronašao parče smrznutog izmeta i jeo ga. Čovek se namršti i vrati pogled na devojku.
- „Čuj, a šta tvoj zna?“
- „Pa mnogo toga... Evo, gledaj ovo.“
- „BERNARDE! SKOČI!“, dreknu ona i mali jazavičar zagreba asfalt, zalete se i poskoči, zatim se elegantno okrete i vrati se kod svog gazde.
- „BERNARDE, OKRET!“ i pas leže na svoj bok i zabacivanjem skupljenih šapa krene da se valja po snegu i napravi puna dva koluta u stranu.
- „Hmm.. to je već nešto.“, zaključi gazda mešanca.
- „Čekaj, ima još! BERNARDE, USTANI!“
Bernard se, posle par pokušaja, prope na svoje zadnje noge. Mahao je repom i isplazio je jezik kao da očekuje neku hranu koja će pasti odozgo. U tom položaju zadržao se neko vreme, zatim se spusti na sve četiri i samo dahće, njegovo malecko telo izmoreno od akrobacija.
- „Lepo si ga naučila. Mora da imaš puno slobodnog vremena.“
- „Pa i nije baš. Zapravo, prilično sam zauzeta.“
Zaćutaše i pogledaše svako na svoju stranu, grabeći neke bezvezne misli.
- „Ti imaš vremena na pretek, čudi me da se ne baviš malo više sa Mopasanom.“
- „Mogla bi ti da ga malo vaspitaš, ha?“
- „Ma nemoj! Tvog psa! Prvo bi tebe trebalo. Pogledaj se kako izgledaš!“
Znao je da je imao običaj da bude neuredan. Ni jutros se nije sredio pre nego što je izašao iz kuće – pod malim, mutnim očima su mu visile tamne kese, nije oprao zube pa je, u želji da poštedi sagovornika, glavu okretao u stranu kada bi govorio. Lice mu je bilo bledo i kosa pod kapom masna. U suštini, da se nije osmehivao i šalio, većina ljudi bi ga svrstala u kategoriju bolesnika ili propalog narkomana – društveni talog. Čak i pored njegovog vedrog ponašanja, ljudi bi osećali da nešto nije u redu s njim, da je bolešljiv, ili da je čudak, ili da je lud. Sva tri. On je to mogao da vidi na izrazu njihovih lica kada bi razgovarao sa njima. Osmehnuli bi se na tren, zatim bi se uozbiljili i razgledali mu lice, krstareći pogledom i usta bi im bila malo odškrinuta kao da su zaprepašćeni onim što vide.
Međutim, reakcije ljudi ga nisu naročito zabrinjavale. Imao je Mopasana koji nije znao nikakve trikove niti je bio lep, ali svako jutro njih dvoje bi se šetali zajedno i razgledali bi prirodu i grad. Pas je mirisao bandere, grickao stvari koje je našao na zemlji, naćuljio uši kada bi ugledao neko sitno biće u nekom žbunu kako šuška i ponekad bi čak i pojurio u tom pravcu, ali nikada nije uhvatio ono što je hteo.
Gazda je voleo da posmatra ljude oko sebe: parovi koji su šetali držeći se ruku za ruku a međusobno ni reči nisu izustili i kao da su hodali samo da bi se izložili okolini. Ofucani, zgureni, stari ljudi koji su prosili šćućureni od hladnoće i irisi su im plivali u mrežicama krvi. Mladi poslovni ljudi od glave do pete u crnom, sa savršenim frizuricama i negovanim licima kojima je ipak nešto nedostajalo ali nije znao šta... Cigani koji su sedeli po klupama na trgu i smejali se i svađali dok su potezali najjeftinije belo vino iz velikih plastičnih flaša. Bezlični policajci koji su regulisali saobraćaj i raznoliki automobili i ljudi koji su prolazili pored njih. Studenti koji su se kretali u grupicama i ismevali svet oko sebe. Ljudi u prljavim kaputima, sa cigarama u ruci koji su bili postavljeni tu i tamo po gradu i nisu se pomerali, stajali su sami i ništa nisu radili. Mopasanovom gazdi činilo se da njih najviše razume, te stepske vukove. Njihova pojava odudarala je od okoline i u njemu je budila poštovanje. Poštovanje samoće, orden za hrabrost koji su dobili zato što nisu pripadali ni jednoj grupi. Bili su vukovi, ali svako vuk na svoj način. Ujedinjavale su ih jedino dve stvari – jedinstvenost i samoća.
Pogledao je devojku u čizmicama. Stajala je tamo i gledala je dva psa u igri. On je opet odlutao u svoj svet i zaboravio se. Voleo je da mašta.
Mali jazavičar je skakao na velikog mešanca i grizao mu uvo. Navaljivao je, a ovog većeg kao da nije zanimalo, izbegavao ga je. Jazavičar je divljao, mahao repom, lajao, tresao se od želje za igrom.
- „Kažeš, neuredan sam?“
- „Prilično. Mogao bi nešto da uradiš sa sobom.“
- „Misliš li da je čovekov pas odraz svog gazde?“
- „Šta?“
- „Te tvoje čizme i taj prsluk na tvom ljubimcu“, zastao je, „vidi se da je tvoj pas.“
- „O čemu pričaš?“, uznemirila se.
- „Mogla bi i ti da navališ na mene kao tvoj pas na mog.“
- „Jao kakav si... ništa se nisi promenio.“
Čovek se iskezi.
- „Isti onakav izgubljen i smotan.“, nastavila je strogo.
Čovek obori pogled i iskrivi usta. Pomislio je na vukove i na ljude koje je viđao u svojim šetnjama. Da li ih je i ona videla kao što ih on vidi? Da li i ona primećuje? Ili je ona isuviše normalna da bi zastala i osmotrila svet oko sebe. Čizmice su nestrpljivo tapkale.
- „Zima mi je. Idemo polako mi.“
- „Dobro.“, on sleže ramenima.
I ona pozove Bernarda koji se još igrao. Trčkarao je sa Mopasanom oko drveća i izgleda mu se još nije odlazilo. Gazde se osmehnuše.
- „Ajmo Bernarde!“

Gledao ih je kako se udaljuju. Ostao je sam sa svojim psom u parku. Izvukao je cigaru iz kutijice i pripalio. Vukao je dim, duvan i papir su pucketali dok su goreli. Leden vetar je pirkao i štipao mu obraze. Mopasan mu je prišao i njuškao mu je kolena.

1.

Srela se tri čoveka, i prvi progovara:
- "Ja sam najveći putnik na svetu."
- "Kuda si putovao?", upitaše ga ostala dvojica.
- "Nikud. Ali mlad sam, nasledio sam pare, mogu da se zaputim kuda god hoću."
- "Ja sam najveći ljubavnik na svetu.", reče drugi.
- "Sa koliko si žena bio?"
- "Zaljubljen sam. Ne trebaju mi druge osim nje, ali ako bih hteo, mogao bih biti sa kojom god hoću."
- "Ja sam najveći pesnik svih vremena."
- "Šta si napisao?"
- "Pišem pesme o dalekim predelima i prelepim ženama koje obitavaju u njima. Posle, te pesme zgužvam, bacim ih u vatru i gledam kako gore."

2.

Student prve godine fakulteta, umesto da veče provede učeći i pripremajući se za ispit koji bi polagao sutradan ujutru, odlučio je da izađe i provede se sa društvom. Kada se vraćao, bilo je jutro i ljudi su počeli da mile po ulicama koje je prekrivao sneg. Odlučio je da malo počisti pred zgradom u kojoj je živeo da bi smirio savest.
Grebao je trotoar lopatom celo jutro, na ispit nije otišao.
Dok je radio, neka starija prolaznica rekla mu je: "Svaka ti čast, baš si vredan!"

3.

Bio je profesor engleskog jezika u gradskoj srednjoj školi, plata mu je bila dobra, živeo je udobno i imao je dosta slobodnog vremena koje je u glavnom trošio baveći se svojom ljubavlju - slikarstvom. Slike su mu bile osrednje dobre, ništa naročito. A onda, jednog dana, ostavio je svoj posao i zaposlio se kao radnik na šalteru u nekoj radnjici, za znatno manju platu i duže radno vreme. Pitali su ga zašto je to uradio:
- "Sad ću morati da slikam bolje."

Dugački prsti, kao za klavir stvoreni, šarali su polako i sasvim nežno po ravnoj koži njenog trbuha, i kao da su se spremali da zasviraju, kao da su dodirivali dirke klavira i u tom pažljivom dodiru osetili su mogućnost veličanstvenih tonova koji su bili na samo stisak daleko. Ipak, zasvirati još nisu hteli, povukli su se i nastavili lutanje po poljima tela i kože, zaslađujući se slobodom još neizraženih ideja.
Topao vazduh iz njegovih nozdrva razlivao se po njenom oblom ramenu -
sad je pritiskao, ona je slabašno uzdahnula i osetio je kako mu se ispod vrhova prstiju migolji meka hrskavičasta izraslina i kako klizi levo-desno, kako beži. Drugu ruku joj je stavio iza vrata, obgrlio je i privukao k sebi da bi znala – potpuno je njegova. Gledao joj je lice, njene oči su bile širom zatvorene, obrve podignute u uživanju, a usta blago otvorena i njeni gornji sekutići jedva da su dodirivali donju usnu. Kosa joj je bila razbacana po jastuku i njeno telo se talasalo i igralo po pesmi pulsirajućeg zadovoljstva. Krevet bi škripnuo kad bi se jače izdigla. Njen vreo potiljak mu je pritiskao ruku s kojom je držao... Ta mala stvarčica. Pomoću nje, gospodario je njenim celim telom. A ona se, izgleda, potpuno predavala njegovoj vlasti. Zajedno su utonuli u krevet, u njihovo gnezdo.
Posle je sedeo u busu, vozio se sa masom putnika i imao je sreću što je našao sedište. Žena pored njega bila je čudna, ponekad je izgledalo kao da spava, a onda bi počela da pevuši nešto i da mrmlja kroz svoju dugačku kosu. Sedeo je mirno i posmatrao je ljude u busu, posmatrao je spoljašnji svet poprskan mrljama sa prozora. Povremeno je pogledao mobilni, ali niko mu nije pisao. Svet oko njega je bio tamo, ali on nije imao udela u njemu. Ljudi su bili posađeni naokolo kao lutkice, kao ukras, kao glumci nekih bizarnih uloga. Napolju su se iznad sive, umrljane i izdužene asfaltne mrlje kretale kuće, salaši i drveće, puste njive, pod snegom zaboravljene bale sena… U busu je bilo toplo, odisalo je na monotoniju i umor. Ovde su ljudi čekali zajedno, zatvoreni, čekali su da siđu sa busa i da nastave svoje aktivnosti i vrate se svojim svakodnevnim problemima, a toplota busa, kao neka prebrižna majka, pružala je ugodnost i govorila: „U redu je. Tu je toplo i kasnićemo na stanicu. Ne trebaš, a i ne možeš ništa da radiš. Ja ti to ne dozvoljavam.“
A njemu, našem putniku, kao i svakom buntovnom sinu, ovo nije odgovaralo. Trebalo je nešto da se čini.
Prisećao se ugodne noći provedene sa njom. Prisećao se kako i gde je dodirivao, i tog osećaja pod njegovim prstima... Želeo je ponovo da ga oseti. Ali kako? Da oseti tu blisku vezu koju je ostvario sa jednim ljudskim bićem, sada kada putuje sam i kada mu je sve strano, kada je samo posmatrač, da se zasladi bliskom prošlošću.
Sećao ga se tačno, hteo je samo da nađe neki deo svog tela koji bi se poklopao sa njim.
Počeo je da se dodiruje po svom licu, vratu, rukama, da traži neki sićušni delić svog tela koji nalikuje na onu hrskavicu. Tražio je dok su ga okruživali ljudi-lutke sa svojim nemim postojanjem. A za njega je postojala samo potraga. Tražio je i nije nalazio. Nos, uši, okvir očne duplje, Adamova jabučica, vratne žile, ništa...
Čeprkajući po svojoj, od zimske kape neurednoj i smrdljivoj kosi, naišao je svojim prstima na nešto neobično, na neku izraslinu u blizini temena. Pritisnuo je i osetio je bol. Pritisnuo je jače i bol mu je prožimao celo telo, ubadao ga i terao ga da se grči. Istina, pronašao je traženi osećaj pod prstom.
Samo, kod njega je ta tačka prouzrokovala trzaje muke, a ne zadovoljstva. Pitao se šta bi to moglo da bude. Bus je jurio putem, rasprskavajući bljutav sneg svuda naokolo i nije se zaustavljao.

Vrata pekare su se naglo otvorila i zvuci motora, vrisak i smeh devojaka u minićima i galama njihovih pripitih petlova uletela je u prostoriju u kojoj su kupci u miru mljackali svoje perece, kifle i tople sendviče i šuškali u grupicama. Između sivih pločica i njihovih cipela šljapkalo je tanko blato. Vrata su se zalupila, ulični žamor je isčezao i pojavio si neki mladić.
Ušao je, razgledao je naokolo neko vreme, kao da se divi upaljenom svetlu i bojama u prostoriji.
Okrenuo se i proverio je da li je dobro zatvorio vrata koja je zalupio. Bio je pijan, naš junak. Usta su mu bila otvorena i čačkao je samog sebe po kosi. Buljio je negde u daljinu, kao da je tražio nešto udaljeno, ali sve što je mogao da uzme bilo je sasvim blizu, ispred njega.
Pristupio je šalteru i razgledao je peciva. Ostali su jeli i nisu obraćali mnogo pažnje na njega – zapravo, čudili bi se da je došao neko trezan. Prodavačica ga je posmatrala par sekundi, zatim, videvši da još razgleda, skrenula je pogled i krenula za nekim svojim poslom, pakovala nešto. Mladić, pošto se odlučio, naslonio se rukama na pult i čekao da ga prodavačica ponovo pogleda.
- „Dajte mi onaj hleb, tamo gore. Taj!“
- „Ovaj s leva?
- „Neee..onaj drugi, taj!“
Kako se prodavačica okrenula da skine hleb, mladić se naže preko pulta, zgrabi tepsiju punu bureka i hitrim koracima se uputi prema vratima. Prodavačica se okrenula na zvuk zatvaranja vrata i gledala je kao glupo tele – kud je naš junak otišao? Mladić je došao, prebacio zbunjenost pijanstva na nju i zatim, trezan, snašao se i pobegao. Neki krupniji, mišićav (slučajnost?) pekar je donosio tepsiju svežeg bureka baš u tom trenutku, i ugledavši ženu u blagom šoku, pitao je šta se dogodilo.
- „Uzeo je.“
- „Šta je uzeo?“
- „Burek.“
- „Šta?“
- „Celu tepsiju. Otišao je.“, slegla je ramenima i trepnula da podmaže oči suve od čuđenja.
Pekar je brzo ukapirao, spustio je tepsiju i okrenuo se prema svojim kolegama koji su bili u punom poslu: „Ej, ej, ljudi, idemo, brzo, lik je ukrao!“
Nije im trebalo mnogo da ga sustignu, pošto je ovaj trčao samo do obližnjeg ćoška, zatim skrenuo i nastavio sasvim umereno, misleći da niko neće znati u kom je pravcu pošao i da ih je nadmudrio. Bio je pijan. Ugledavši bandu ljutih pekara kako mu se približavaju neverovatnom brzinom, potrčao je i on - kako su ga noge samo nosile! - stiskajući tepsiju da slučajno ne ispusti svoj mastan plen.
U dubini noćnog mira, grupa ljudi u belim keceljama juri manijaka koji beži sa celom tepsijom bureka. Zapanjujuće. Naš junak htede da preskoči kanal, okliznu se i pade, a momci ga ubrzo sustigoše.
Videvši da je izgubio, pružio je svojim goniteljima tepsiju u nadi da će ga možda poštedeti nepotrebnog nasilja. Prvi pekar koji je stigao do mladića izvukao mu je tepsiju iz ruku i dodao je svom kolegi iza sebe, zatim je stisnuo pesnicu, zamahnuo i – tukli su ga. Kasnije su se vratili na svoje radno mesto i začudo dobro očuvan burek podelili su među sobom za dobro obavljen posao.

* Zasnovano na priči koju mi je ispričao moj drug DP iz srednje škole.

Na gornjem spratu neke kafane, u uglu je sedeo čovek i čeprkao je kašikom po beloj šoljici.
Dosađivao se ili je bio umoran, pogled mu je bio oboren i sedeo je nepomično - jedino što se pomeralo bio je njegov zglob kojim je mešao talog kafe. Stolovi oko njega bili su prazni, a smeh i šum mnogobrojnih glasova dopirao je sa donjeg sprata gde se nalazila većina gostiju.
Na stolu je ležala i hemijska za koju je bio prišvrćen papir sa nekim tekstom.
Čoveku je prišao konobar, i ovaj je prekinuo buljanje i podigao pogled:
- „Menjamo smenu, zamolio bih vas da platite.“
- „Pregledao sam ih. Možeš ti to i bolje.“
Konobar napravi neki čudan gest rukom i zbunjeno se počeša po vratu.
- „Zašto uopšte pišeš ove kratke priče?“, nastavi čovek sa kritikom.
- „Znate da su svi veliki pisci kratkih priča bili i veliki zavodnici?“
- „Maupassant.“
- „Da, jer znate i kako je umro?“, proveravao je konobar.
- „Od sifilisa.“
- „Vidite, o tome vam pričam.“
Čovek polako ustade od stola i zavuče ruku u džep, zatim izvuče jednu plavu novčanicu i da je konobaru:
- „Evo ti Tesla. I slušaj – ne moraš pisati te priče da bi ih zaveo. To nema veze.“
Sišao je niz stepenice i napustio kafanu, a konobar je seo na njegovo mesto i zagledao se u papir sa svojom pričom. Namrštio se i zgužvao papir:
- „U pravu je. Ne trebaju mi priče da bih bio dobar sa ženama.“
Ugledao je kantu za smeće par metara od sebe i naciljao je. Bacio je i pogodio. U periferiji vida je primetio neku figuru koja kao da ga posmatra. Okrenuo se prema njoj i ugledao konobaricu iz naredne smene. Osmehnula mu se.