Sve u svemu

Na gornjem spratu neke kafane, u uglu je sedeo čovek i čeprkao je kašikom po beloj šoljici.
Dosađivao se ili je bio umoran, pogled mu je bio oboren i sedeo je nepomično - jedino što se pomeralo bio je njegov zglob kojim je mešao talog kafe. Stolovi oko njega bili su prazni, a smeh i šum mnogobrojnih glasova dopirao je sa donjeg sprata gde se nalazila većina gostiju.
Na stolu je ležala i hemijska za koju je bio prišvrćen papir sa nekim tekstom.
Čoveku je prišao konobar, i ovaj je prekinuo buljanje i podigao pogled:
- „Menjamo smenu, zamolio bih vas da platite.“
- „Pregledao sam ih. Možeš ti to i bolje.“
Konobar napravi neki čudan gest rukom i zbunjeno se počeša po vratu.
- „Zašto uopšte pišeš ove kratke priče?“, nastavi čovek sa kritikom.
- „Znate da su svi veliki pisci kratkih priča bili i veliki zavodnici?“
- „Maupassant.“
- „Da, jer znate i kako je umro?“, proveravao je konobar.
- „Od sifilisa.“
- „Vidite, o tome vam pričam.“
Čovek polako ustade od stola i zavuče ruku u džep, zatim izvuče jednu plavu novčanicu i da je konobaru:
- „Evo ti Tesla. I slušaj – ne moraš pisati te priče da bi ih zaveo. To nema veze.“
Sišao je niz stepenice i napustio kafanu, a konobar je seo na njegovo mesto i zagledao se u papir sa svojom pričom. Namrštio se i zgužvao papir:
- „U pravu je. Ne trebaju mi priče da bih bio dobar sa ženama.“
Ugledao je kantu za smeće par metara od sebe i naciljao je. Bacio je i pogodio. U periferiji vida je primetio neku figuru koja kao da ga posmatra. Okrenuo se prema njoj i ugledao konobaricu iz naredne smene. Osmehnula mu se.