Sve u svemu

Potmuli koraci postaju sve glasniji. Kada začu kucanje na vratima, ona spusti hemijsku i leđima odgurnuvši stolicu, odmače se od stola i krete preko sobe do vrata. Otvorila su se pod opreznim uglom i u sobu se provuče dlakava muška ruka koja je držala tacnu sa nešto hrane. Izvukla je tacnu, ruka nestade, vrata hitro škljocnu i zatvore se i ona odnese tacnu i stavi je na pisaći sto. Pre nego što je stigla da sedne, još dva stroga kucnja se oglase - „Završi je do osam.“
Nije znala da li je to značilo ujutru ili uveče do osam. Blještava stona lampica držala je većinu sobe u braonkastom polumraku. Gorela je sve dok je ona sedela za stolom. A kad ona nije sedela tamo, onda su obe spavale. Tada bi sve gutala nema tmina i bio bi mir.
Stavila je hranu na sto i pogledala je. Parčad mrvljivog hleba nevešto premazana grubim slojevima paštete, sa nešto davno iseckane, svilenkaste i smežurane zelene paprike povrh toga. Obrok – mogli su to biti samo ručak ili večera, nikako doručak. Bilo je tri sata. Još pet sati i on će ponovo doći da ubere plod.
Njenu skromnu jabuku što zri u toj prostoriji, usamljenu, daleko od svoje vrste i svog roda. Smežuran plod koji će on oteti od nje, ali to je bilo jedino što je mogla da mu pruži. To je bilo jedino što je on od nje i tražio.
Jela je i kosa joj je upadala u hranu i golicala uglove njenih suvih usta. Hrana je bila suva, paprika je izgubila svoj sok. Pila je vode sa česme. Voda je bila hladna i osetljivi zubi krenuše da joj kucaju u desnima. Pojela je i ostavila je tacnu pored vrata da je on uzme kad bude došao. Prošla joj je smešna misao kroz glavu – on je njoj zapravo sluga – donosi joj i odnosi hranu, uslužuje je poput neplaćenog konobara.
Onda je nespretne vlati svoje kose zaglavila iza ušiju, obrisala prste o svoju pidžamu i skliznu pogledom do kreveta. Jorgan pogužvan i smežuran, jastuk skvrčen, smeša njihovih dlaka po posteljini.
„Danas je barem hrana bila dobra, ako ništa drugo.
Ponekad je i hrana loša. On je uvek loš. Ali on je moj sluga“, volela je tako da misli.
„On me održava u životu, a ovako slaba, sama i nepoznata, ne bih opstala u tom divnom, ali surovom svetu.“
Usne joj se saviše u slabašan osmeh i ona se osmehnu svojoj utesi, mlakoj maramici zagrejanoj na čelu nekog grozničavog bolesnika.
Tu je bila skrivena od varljive lepote koja se zlonamerno šepuri van ovih prostorija. Tu je uvek bila na sigurnom, i vladao je utvrđen red koji je ona dobro poznavala i na koji se privikla – hrana, pisanje, spavanje.
I ponekad ono što je ranije toliko često i bezuspešno pokušavala da izbije iz svoje glave: Kada joj on naredi da ugasi lampu i kada se zajedno nađu u grlu mraka. Jedino tada nije bila sama i mogla je da ga oseti – njegove grube, kovrdžave dlake kako grebu po njenim glatkim grudima i bolnu vrelinu među nogama. Životinjsko dahtanje zamršeno u njenoj kosi i taj kiseo smrad. Odmahnula je glavom da se sabere.

Prošlo je osam. Papiri rasuti po stolu, plavi od hemijske, njene krhke bele ruke kao mrtve položene preko njih. Nokte je strugala o zid, nije mogla da ih seče, nije imala s čim. Znao je, nije joj davao oštre stvari. Mogla bi da ga ubije hemijskom. Ali zašto bi? Ona ima sve.
Pomislila je da je njega spoljašnji svet oblikovao u takvog grubog, zlonamernog čoveka koji nanosi bol. Taj isti svet pokvario bi i nju, oteo bi njen osećaj za lepo i otrovao joj dušu kada bi bila bačena u njegovu sirovost. Od nje bi bilo otrgnuto i ono najskromnije što je posedovala, i sama pomisao na to je kod nje izazivala neko gorko kovitlanje u stomaku.
„Nisam li ja već zla što pomišljam na ovakve stvari? Postajem li nalik njemu kada zlom čoveku želim zlo?“
Osetila je ujede sumnje. Bez sumnje, um joj je bio čist. Nalazila je svoj spokoj samo ako ga nije mrzela i ako mu se nije protivila. Pomirenje je bio jedini pravi put, a drugih puteva nije ni bilo.

Po običaju, predala mu je papire kroz tik otvorena vrata i on ih je zgrabio svojom dlakavom, čvornovatom rukom i zatvorio vrata, i koraci su se čuli sve tiše i tiše dok nisu potpuno isčezli. Ubrao je plod i kao da se ništa nije ni dogodilo – i dalje ona sama u zaštitnoj opni svoje sobice. Udubila se u sećanja i prisetila sveta koji se tako često javljao u pesmama namenjenim njemu – svet kakvog ga je ona nekada viđala i kakvim je on verovatno želeo da ga vidi, ali nije mogao.
„Bedniče! Zarobio si nevine oči da te one služe, da ti zamene tvoje beonjače na koje se navukla mrena nasilja. Ne znaš da stisak tvojih okova samo drobi ove lopte uzalud i njihov izgnječen sok ti samo još više muti pogled!“
On je u stihovima mogao da vidi samo reči koje plutaju na površini, ali ne i njene slike koje se kriju ispod njih. Te prefinjene slike su bile samo njene, a njegove propale i prokvašene okrutnošću nisu bile kadre da ih zamene. Po sećanju je šibnu prikaz njegovih bezizražajnih očiju kako se migolje u dupljama tog hrapavog lica. Ništa nisu videle.
A šta su videle njene? Šta su videle pre nego što ju je on doveo i strpao u ovu sobicu?
Videle su sve lepote sveta. Drveće gipkih, zelenih grana iz čijih krošnji pevaju skrivene ptice, kao srce što kuca u telima ljudi, i čija pesma toči život kao srce gustu krv.
Razmišljala je samo u rečima već, one su postajale zamena, simbolika nečega što je za nju isčezlo. U sobici nije bilo prozora, nije bilo mogućnosti da se osveže utisci koji su bledeli, neumorno klesani vremenom što struji. Stvarno je bilo samo ono što ju je okruživalo. Sobica – njen krevet i njen grob, kolevka njenog pesništva, njene materoubilačke dece. Više ništa nije ulazilo u nju. Ostale su samo stare zbijene slike koje su se kovitlale – drveće, zvižduk ptica, govor ljudi, mile reči njenih roditelja, onaj dubok, zapovedan ton njenog oca... Taj isti ton pronalazila je sad i u govoru svog gospodara. On joj je bio otac, njen zaštitnik. Volela je oca. Ranije je mogla slobodno da se šeta. Bila je među ljudima, razgovarala sa njima, a sad joj je ostao samo jedan za koga čak nije bila sigurna ni da je čovek.
Napregnu um, ali prisećati se više nije mogla. Sećanje joj je zadavalo bol i srce su joj štipkale minule uspomene. Više nikada toga neće biti. Zašto uopšte misliti o  tome?
On će uskoro da se vrati, izdaće nove naredbe i sve će se samo ponavljati i ponavljati.

Jedanput je došao plačući i hteo je da je pusti, ali se ona tome protivila. Oplakivao je malu paperjastu ptičicu kojoj je slomio krila i žalio je što ju je pritvorio. Izgleda je tada shvatio da ga njena pesma neće usrećiti sve dok mu ona peva iz kaveza.
Prave ptice su slobodne i pevaju iz krošnji. Uvideo je to i hteo joj je podariti slobodu.

Ona nije imala kuda da odleti. Lišio ju je njenih krila zauvek i naterao je da ostane sa njim. Legla je u krevet i pokrila se do vrata. Razrogačenih očiju gledala je plafon i vrhovima jorgana trljala je usne. Bila je nema – ne seća se kad je poslednji put uopšte govorila. On joj je zabranio da ispušta bilo kakve zvuke. Čuće neko.
„Ko bi čuo? To znači da niko ne zna da sam ja ovde? Dakle on se boji da neko ne sazna o mom prisustvu. Neće da me od njega oduzmu. Ipak sam mu važna. Ipak me voli.“
Ostaće sa njim zauvek, nikada ga neće napustiti. Napisaće mu najlepše pesme sa tom hemijskom, jedinim posrednikom smisla između njih dvoje. Šta će mu njome reći? Šta ima da se kaže?

Vrata će se otvoriti i svetlo će se ugasiti, a on će doći po njeno hladno telo. Hemijska tada neće trebati, ali je ona sad čvrsto stezala u mokrim šakama. Boleće kao i uvek, jer njegova ljubav nanosi bol. A ona će biti poslušna, ledena na dodir, neće ni reči izustiti. Zauvek uz njega i niko nikada neće saznati da je ona bila tu. Hemijska, veza između njih dvoje, njen glas. Njome mu je sve iskazala, sve što je mogla da čini, činila je sa njom, pa i ovo će.
Sklopila je oči i gurnula je u vrat. Krv je prsnula po krevetu, ali ona nije izustila ni reč. Stvorila je najlepše. Dodirnula je večnost.