Sve u svemu

Naravno da se sećam – bilo je to još onda kada sam živeo tamo dole. Oplakivao sam svog izgubljenog prijatelja i dani su mi prolazili gorki i jednolični. Nisam više imao kome da pričam i nisam nalazio nikoga ko bi me možda mogao razumeti. Moj prijatelj nikada nije razgovarao sa mnom i ja sam siguran da se on mene bojao, uprkos mojim naporima da ga odvratim od tog njegovog straha i da ga smirim. Napustio me je naglo, kao što je i ušao u moj sićušan život, i meni je, moram da vam priznam, tada postalo strašno dosadno. Nije bilo ničega da se radi i ja sam povazdan dokoličario. Ponekad bi u moju sobu navratili neki gosti, ali su se oni pravili kao da me ne primećuju i gotovo nikada nisu pokušavali da čak i malo proćaskaju sa mnom. A ja se nisam trudio da započnem upoznavanje – to nije bio zadatak domaćina već gostiju, i samim tim što oni ništa nisu preduzimali, znao sam da su svi od reda nekulturni i zapravo nedostojni moje pažnje. Tako da, nisam se na njih obazirao, i oni su samo dolazili i odlazili.
- „Ja tebe tako volim.“
- „A ja tebe još više.“
- „Ma nemoj!“
Jednog jutra probudio me je razgovor devojke i momka, mojih novih gostiju. Tepali su jedni drugom. Primetio sam da napolju pada sneg – zavese su se retko širile, i u glavnom nisam ni znao koje je godišnje doba. Možda je februar? Ovo dvoje bili su šćućureni na krevetu, sklupčani u čvrstom zagrljaju, i devojka je slatko mrmljala svom dragom u bradu:
- „Hvala ti što si me ovde doveo.“
On se osmehnu. Šapnu joj nešto na uvo i ona ga zagrli još jače, ljubeći ga tiho po usnama i očima. Šaputanje se nastavi, i ja odlučih da im se približim da bih bolje čuo. Kao što sam vam rekao, bilo mi je strašno dosadno, i to me je nateralo na ovo bezobrazno prisluškivanje, koje svakako ne bih počinio da je još sa mnom moj prijatelj kome sam sve mogao da kažem.
Bio sam sasvim blizu, bojao sam se da me ne ugledaju, ali moja radoznalost me je uporno vukla:
- „Kako misliš?“, on prozbori tiho, glas mu je trepereo od uznemirenosti
- „Zar ti nije drago?“, reče ona pomalo iznenađeno.
- „Mogla si mi reći i ranije. Sad...“
- „Sad šta?“
- „Ne znam.“
- „Ne znaš? Ja treba da ti kažem šta da misliš?“, njen glas postade glasniji i malo zatim ona skoči i ja osetih ogromne, čudnovate pipke oko sebe koji me zarobiše i obaviše mi noge.
- „Imaš pauka u kosi!“, i njegovu viku proprati gromoglasan prasak.

Tako sam dospeo ovde gore i pronašao svog prijatelja, muvu sa hiljadu očiju. Ona mi reče da su se moji spasioci pomirili dok sam ja još brisao svoju sedmu ili osmu nogu na otiraču čistilišta. Drago mi je da je tako.