Sve u svemu

Ovog vikenda, ne znam da li je to bilo petak ili subota veče, stajao sam na sred kafane i već sam bio popio par piva i zapalio par cigareta (inače ne pušim) kad mi se nešto razbistrilo u glavi. Posmatrajući ljude oko mene i razgovarajući sa njima, postajalo mi je sve jasnije da sam zapravo isti kao i oni, tj. da smo svi mi zapravo veoma, veoma slični. Ta masa u kafani, razni ljudi, ali ipak niko toliko poseban kao što sam često pre toga ja uobražavao za sebe. Čitao sam baš negde kako je solipsističko razmišljanje (tj. da ne postoji svet izvan svesti pojedinca solipsiste) u glavnom svojstvo dece i mladih ljudi koje oni stiču još negde u prvim godinama svog boravka na ovoj planeti. Kasnije to nestaje i čovek shvata da je deo zajednice, da je kao i svi drugi, da je cigla u zidu (progresivni rock je zakon :). Postaje student nihilista i kreće da pije monstruozne količine alkohola i da puši gram za gramom trave... Šalim se.
Hoću da kažem, polako puca moja solipsistička opna, i mislim da polako počinjem da razmišljam zdravije o svom životu i njegovom mestu među ostalim životima. Moglo bi se reći da se kod mene ovaj prelazak dešava prilično kasno i mislim da razlog leži u tome što sam tek kasno počeo preuzimati odgovornost za sopstveni život. Bilo bi protivurečno da sad krenem da krivim okolnosti i da se opravdavam - to bi značilo samo povratak ka prebacivanju novostečene odgovornosti nazad na druge, povratak u okvire prošlosti.

Ujedno sa ovim patuljastim otkrovenjem, pomislio sam i sledeće:
"Jedina stvar koja me izdavaja je moja želja da postanem pisac."
I kroz evo, par dana, nije mi se promenilo mišljenje o istinitosti tog iskaza. Tamo u kafani ima svakakvih ljudi - svet u malom, moglo bi se reći slobodno. I u tom malom svetu, našao sam se zamršen u proseku, u sredini - ni bolji od svih, ni najgori. Imam devojku, studiram, putovao sam malo, pročitao neke knjige, svirao bubnjeve i bavio se programiranjem kao hobijem neko vreme, imam vozačku, itd. Objektivno gledano, ništa posebno. Isti kao i drugi. Zapravo, uvek ću i biti, uvek ćemo biti svi mi. Suđeno nam je da žudimo za pripadanjem. To nam je u prirodi i zato je, po meni, solipsizam bolest.
Ipak, nelagodno je ne izdvajati se. Na žalost, nije dobro biti ni u jednoj krajnost - čovek cupka po oštrici - sa jedne strane dolina masovnih medija, popularne muzike, trendova, a sa druge svet neshvaćenog "genija" i individualna izolacija. Na žalost, zato što čovek čitavog života treba da teži da bude uravnotežen, i stvari nisu jednostavne kao npr. "Radi ono što i ostali" ili "Radi ono što hoćeš". Mada sa ovim prvim bi čovek sigurno lakše opstao.
Dakle, svoju skromnu individualnost negujem svojim neostvarenim željama koje nosim u sebi. Valjda težnjom da postanemo nešto što još nismo, kao da ulivamo sebi nadu i potajno obećajemo sebi da je naša, u nama skrivena želja ipak jedinstvena, niko ne zna za nju, i ona nas izdvaja i daje nam unikatan sjaj.

Inače, čitam "Priče o osobenjacima i malim ljudima" od Andrića, dobio sam je od roditelja za prve položene ispite. Dobro piše naš Ivo! :)

Potmuli koraci postaju sve glasniji. Kada začu kucanje na vratima, ona spusti hemijsku i leđima odgurnuvši stolicu, odmače se od stola i krete preko sobe do vrata. Otvorila su se pod opreznim uglom i u sobu se provuče dlakava muška ruka koja je držala tacnu sa nešto hrane. Izvukla je tacnu, ruka nestade, vrata hitro škljocnu i zatvore se i ona odnese tacnu i stavi je na pisaći sto. Pre nego što je stigla da sedne, još dva stroga kucnja se oglase - „Završi je do osam.“
Nije znala da li je to značilo ujutru ili uveče do osam. Blještava stona lampica držala je većinu sobe u braonkastom polumraku. Gorela je sve dok je ona sedela za stolom. A kad ona nije sedela tamo, onda su obe spavale. Tada bi sve gutala nema tmina i bio bi mir.
Stavila je hranu na sto i pogledala je. Parčad mrvljivog hleba nevešto premazana grubim slojevima paštete, sa nešto davno iseckane, svilenkaste i smežurane zelene paprike povrh toga. Obrok – mogli su to biti samo ručak ili večera, nikako doručak. Bilo je tri sata. Još pet sati i on će ponovo doći da ubere plod.
Njenu skromnu jabuku što zri u toj prostoriji, usamljenu, daleko od svoje vrste i svog roda. Smežuran plod koji će on oteti od nje, ali to je bilo jedino što je mogla da mu pruži. To je bilo jedino što je on od nje i tražio.
Jela je i kosa joj je upadala u hranu i golicala uglove njenih suvih usta. Hrana je bila suva, paprika je izgubila svoj sok. Pila je vode sa česme. Voda je bila hladna i osetljivi zubi krenuše da joj kucaju u desnima. Pojela je i ostavila je tacnu pored vrata da je on uzme kad bude došao. Prošla joj je smešna misao kroz glavu – on je njoj zapravo sluga – donosi joj i odnosi hranu, uslužuje je poput neplaćenog konobara.
Onda je nespretne vlati svoje kose zaglavila iza ušiju, obrisala prste o svoju pidžamu i skliznu pogledom do kreveta. Jorgan pogužvan i smežuran, jastuk skvrčen, smeša njihovih dlaka po posteljini.
„Danas je barem hrana bila dobra, ako ništa drugo.
Ponekad je i hrana loša. On je uvek loš. Ali on je moj sluga“, volela je tako da misli.
„On me održava u životu, a ovako slaba, sama i nepoznata, ne bih opstala u tom divnom, ali surovom svetu.“
Usne joj se saviše u slabašan osmeh i ona se osmehnu svojoj utesi, mlakoj maramici zagrejanoj na čelu nekog grozničavog bolesnika.
Tu je bila skrivena od varljive lepote koja se zlonamerno šepuri van ovih prostorija. Tu je uvek bila na sigurnom, i vladao je utvrđen red koji je ona dobro poznavala i na koji se privikla – hrana, pisanje, spavanje.
I ponekad ono što je ranije toliko često i bezuspešno pokušavala da izbije iz svoje glave: Kada joj on naredi da ugasi lampu i kada se zajedno nađu u grlu mraka. Jedino tada nije bila sama i mogla je da ga oseti – njegove grube, kovrdžave dlake kako grebu po njenim glatkim grudima i bolnu vrelinu među nogama. Životinjsko dahtanje zamršeno u njenoj kosi i taj kiseo smrad. Odmahnula je glavom da se sabere.

Prošlo je osam. Papiri rasuti po stolu, plavi od hemijske, njene krhke bele ruke kao mrtve položene preko njih. Nokte je strugala o zid, nije mogla da ih seče, nije imala s čim. Znao je, nije joj davao oštre stvari. Mogla bi da ga ubije hemijskom. Ali zašto bi? Ona ima sve.
Pomislila je da je njega spoljašnji svet oblikovao u takvog grubog, zlonamernog čoveka koji nanosi bol. Taj isti svet pokvario bi i nju, oteo bi njen osećaj za lepo i otrovao joj dušu kada bi bila bačena u njegovu sirovost. Od nje bi bilo otrgnuto i ono najskromnije što je posedovala, i sama pomisao na to je kod nje izazivala neko gorko kovitlanje u stomaku.
„Nisam li ja već zla što pomišljam na ovakve stvari? Postajem li nalik njemu kada zlom čoveku želim zlo?“
Osetila je ujede sumnje. Bez sumnje, um joj je bio čist. Nalazila je svoj spokoj samo ako ga nije mrzela i ako mu se nije protivila. Pomirenje je bio jedini pravi put, a drugih puteva nije ni bilo.

Po običaju, predala mu je papire kroz tik otvorena vrata i on ih je zgrabio svojom dlakavom, čvornovatom rukom i zatvorio vrata, i koraci su se čuli sve tiše i tiše dok nisu potpuno isčezli. Ubrao je plod i kao da se ništa nije ni dogodilo – i dalje ona sama u zaštitnoj opni svoje sobice. Udubila se u sećanja i prisetila sveta koji se tako često javljao u pesmama namenjenim njemu – svet kakvog ga je ona nekada viđala i kakvim je on verovatno želeo da ga vidi, ali nije mogao.
„Bedniče! Zarobio si nevine oči da te one služe, da ti zamene tvoje beonjače na koje se navukla mrena nasilja. Ne znaš da stisak tvojih okova samo drobi ove lopte uzalud i njihov izgnječen sok ti samo još više muti pogled!“
On je u stihovima mogao da vidi samo reči koje plutaju na površini, ali ne i njene slike koje se kriju ispod njih. Te prefinjene slike su bile samo njene, a njegove propale i prokvašene okrutnošću nisu bile kadre da ih zamene. Po sećanju je šibnu prikaz njegovih bezizražajnih očiju kako se migolje u dupljama tog hrapavog lica. Ništa nisu videle.
A šta su videle njene? Šta su videle pre nego što ju je on doveo i strpao u ovu sobicu?
Videle su sve lepote sveta. Drveće gipkih, zelenih grana iz čijih krošnji pevaju skrivene ptice, kao srce što kuca u telima ljudi, i čija pesma toči život kao srce gustu krv.
Razmišljala je samo u rečima već, one su postajale zamena, simbolika nečega što je za nju isčezlo. U sobici nije bilo prozora, nije bilo mogućnosti da se osveže utisci koji su bledeli, neumorno klesani vremenom što struji. Stvarno je bilo samo ono što ju je okruživalo. Sobica – njen krevet i njen grob, kolevka njenog pesništva, njene materoubilačke dece. Više ništa nije ulazilo u nju. Ostale su samo stare zbijene slike koje su se kovitlale – drveće, zvižduk ptica, govor ljudi, mile reči njenih roditelja, onaj dubok, zapovedan ton njenog oca... Taj isti ton pronalazila je sad i u govoru svog gospodara. On joj je bio otac, njen zaštitnik. Volela je oca. Ranije je mogla slobodno da se šeta. Bila je među ljudima, razgovarala sa njima, a sad joj je ostao samo jedan za koga čak nije bila sigurna ni da je čovek.
Napregnu um, ali prisećati se više nije mogla. Sećanje joj je zadavalo bol i srce su joj štipkale minule uspomene. Više nikada toga neće biti. Zašto uopšte misliti o  tome?
On će uskoro da se vrati, izdaće nove naredbe i sve će se samo ponavljati i ponavljati.

Jedanput je došao plačući i hteo je da je pusti, ali se ona tome protivila. Oplakivao je malu paperjastu ptičicu kojoj je slomio krila i žalio je što ju je pritvorio. Izgleda je tada shvatio da ga njena pesma neće usrećiti sve dok mu ona peva iz kaveza.
Prave ptice su slobodne i pevaju iz krošnji. Uvideo je to i hteo joj je podariti slobodu.

Ona nije imala kuda da odleti. Lišio ju je njenih krila zauvek i naterao je da ostane sa njim. Legla je u krevet i pokrila se do vrata. Razrogačenih očiju gledala je plafon i vrhovima jorgana trljala je usne. Bila je nema – ne seća se kad je poslednji put uopšte govorila. On joj je zabranio da ispušta bilo kakve zvuke. Čuće neko.
„Ko bi čuo? To znači da niko ne zna da sam ja ovde? Dakle on se boji da neko ne sazna o mom prisustvu. Neće da me od njega oduzmu. Ipak sam mu važna. Ipak me voli.“
Ostaće sa njim zauvek, nikada ga neće napustiti. Napisaće mu najlepše pesme sa tom hemijskom, jedinim posrednikom smisla između njih dvoje. Šta će mu njome reći? Šta ima da se kaže?

Vrata će se otvoriti i svetlo će se ugasiti, a on će doći po njeno hladno telo. Hemijska tada neće trebati, ali je ona sad čvrsto stezala u mokrim šakama. Boleće kao i uvek, jer njegova ljubav nanosi bol. A ona će biti poslušna, ledena na dodir, neće ni reči izustiti. Zauvek uz njega i niko nikada neće saznati da je ona bila tu. Hemijska, veza između njih dvoje, njen glas. Njome mu je sve iskazala, sve što je mogla da čini, činila je sa njom, pa i ovo će.
Sklopila je oči i gurnula je u vrat. Krv je prsnula po krevetu, ali ona nije izustila ni reč. Stvorila je najlepše. Dodirnula je večnost.

Sedeo sam ispred svog papira prošaranog pitanjima. Raštrkani parčići u žurbi prikupljenog znanja rojili su mi se po glavi i ja sam od njih pokušavao da sklopim svoje odgovore. Gorki, voćni talasi alkoholnog mirisa pristizali su do mene povremeno.
Sedeo je pored mene, i kao i ja, kao i svi mi, zurio u svoj test.
Zagledao sam se u njegov papir i primetio da je prazniji od mog. Blaga uteha – nisam sam u svom neznanju. A ipak, nemam ni od koga da prepišem.
Njegove plave, neobuzdane oči nemirno su skakutale i svaki čas je trljao svoju dugu plavu kosu i ljuljao se u svojoj stolici nervozno. Po mirisu, pretpostavio sam da je pio rakije. Bio je to ljut miris, prosto je pekao. Coktao je i cvokotao zubima, nikad ne pogledavši u mene, bio je odlutao negde, zaokupljen problemima koji su ga, čini mi se, pritiskali jače nego li ovih par, od truda golih listova.
Čudilo me je da se čak nije ni potrudio da pogleda u pravcu drugih studenata. Nije se osvrtao u želji da nešto dohvati, da možda prepiše.
Nedugo zatim, hitro je ustao, predao svoj rad, ako se to radom može nazvati, i napustio salu što je pre mogao, ostavivši me samog. Ne znam gde je otišao, a ne znam ni zašto je došao. Zašto je pio? Bilo je prepodne. Mogao je da prespava ispit ako je znao da ne zna ništa. A mogao sam i ja.

Prvi put sam ga primetio u septembru, na prvom času akademskog pisanja koji smo tada zajedno pohađali. Bio je šćućuren u uglu učionice i ne bih ga opazio da nije davao tako nagle i pronicljive odgovore na pitanja koja je profesor postavljao celoj grupici prisutnih studenata. Upadljiv način na koji su reči prštale iz njegovih usta, i završeci rečenica koje bi često promumlao sebi u bradu, odavali su neku nadmoćnost koju je on verovatno osećao tada prema nama. Pružala nam se prilika da na početku svakog časa pročitamo tuđe radove – njegovo pisanje se izdvajalo po svojoj nepristrasnosti i elegantnoj jasnoći.
Od onda sam počeo obraćati više pažnje na njega i njegove radnje, na njegovu mlohavu, zapuštenu pojavu i oštar, ubedljiv govor. Nismo nikad razgovarali. Milije mi je bilo da ga posmatram i da ga tako otkrivam – naslađivao sam se svakim malim zaključkom kojeg sam donosio sedeći mirno, izoštrenih čula, pomno prateći pokrete njegovog profila.

Par dana posle ispita, susreli smo se negde na fakultetskim hodnicima i ja ga upitah, više reda radi, kako mu je uspeo ispit. Govorio je brzopleto, manijački pogled mu je titrao i petljao je prstima, sav uplašen, kao da je zamršen u neke nevidljive niti i ni sam ne zna kako da se oslobodi.
Ostavljao je utisak najnesrećnijeg čoveka u zajednici, čoveka koga sve zamara i koji bi imao pametnija posla da radi, ali jednostavno nije u mogućnosti – prosečan studentski život ga je odvlačio u osrednjost i to ga je ubijalo.
Učenje, kolokvijumi, kupovina hrane, putovanje tramvajima, uplata računa za stan, itd.
Kao da je ovaj život nešto prolazno, a mi smo svi ovde samo na tren, a on, zamoren i pod pritiskom, čekao je da sve to prođe, kao da će posle toga nastupiti nešto bolje – ono pravo. Čekanje. Bio je veoma nervozan dok je stajao u redu. Imao je kriv nos i lepršavu plavu kosicu koja se delila nasred čela.
Zadah mu je opet smrdeo na piće, ali sam se pretvarao da to ne primećujem i da zapravo vodimo sasvim prirodan ljudski razgovor. Možda je njemu i bilo neobično što ne zapažam njegovu čudnovatost, pošto se on izgleda iz sve snage trudio da ostavi abnormalan utisak.
Osudio sam ga kao večitog pesimistu, onu vrstu kojoj pripadam ponekad i ja, kada zbog preteranog analiziranja okolnosti i nedonošenja odluka dolazim do zaključka da je život apsurdan. Ja sam imao šačicu svojih slatkih životnih iluzija, i to je za mene bilo dovoljno, to me je obuzdavalo. On je posezao za pićem, da bi kasnije sav utrnut i apatičan lelujao kroz svoj mekan svet. Samo onda, kod njega bi sve bilo u redu. Poznavao sam ga.

Možda je on u pravu. Pametniji od svih nas koji stremimo nekud, on je shvatio na vreme da je sve to jalovo i ništavno. Ispite... možeš misliti! Položim ispit, dobijem ocenu, pohvale me. Ne položim, padnem, prekore me... Ali opet sam na istom, opet ostajem samo ja, odvojem od sveta, ja koji tkajem strukturu svoje stvarnosti i odlučujem o njenom značenju za mene. Ja, svoj sopstveni bog, ja solipsista. Ja postavljam prioritete.
Ja pridodajem značaj predmetima koji me okružuju. Mogu da smestim na dno hijerarhije one koji me kritikuju. Mogu da obrnem ovaj prokleti svet. Ja ga oblikujem. Zašto se onda truditi? Nije li trud i marljivost nešto što sam naučio od zajednice u kojoj živim?
Krivicu osećam ne zato što ne postižem uspeh, već zato što ne odgovaram njihovim idejama. Ne uklapam se, štrčim, i zato me je stid. Piće je jedina sigurna stvar na ovom svetu. Trenutno zadovoljstvo, jedino ono govori istinu. Sve ostale je samo kukavičko cenkanje, odlaganje, nagrade, obećanja. Piće je iskreno, piće je lebdenje u toploj vodi materice. Ugođaj sada. Zar treba neko drugi da mi kaže šta je za mene dobro? Ja već znam. Ne mogu da verujem sa koliko sam laži okružen, a odgovor mi je sve vreme bio pred nosom. O, kako sam glup...

[beleška: Mislio sam da napišem i drugi deo priče iz perspektive plavookog buntovnika, ali potrošio sam nerve za ovu nedelju. Drugi deo bi tekao paralelno sa prvim, naravno, samo bi se narator menjao. Žao mi je, možda drugi put!]

Nakon završenog vikenda krunisanog pijanstvom u noći sa subote na nedelju, počinje novi niz radnih dana koji će biti ispunjeni spremanjem za ispite, čitanjem "Puta" ("The Road") od Cormaca McCarthy-a i naravno usavršavanjem veštine pisanja kratkih priča. Takođe, planiram da obnovim i promenim par stvari u stanu - držač za tuš je otpao, vrata kupatila ne mogu da se zatvore, takve stvari... U roditeljskoj kući ne bih primetio ovakve stvari naravno, ne bi mario za njih, ali kada živim sam, jasno mi je kao dan da je red i stanje bilo čega u mom stančiću potpuno moja dužnost. Ostavim li krevet nenamešten, ne može se desiti da ga neko slučajno napravi umesto mene. Ili prljave šolje po pisaćem stolu.
"Put" je složen od kratkih vinjeta, pun je poetskih opisa, zanimljivih detalja... Lako se čita i veoma mi se sviđa. Zahvaljujem Leopardu na preporuci, ali ovu knjigu sam imao još od ranije. Kupio sam je sa 16 godina zato što sam video da je osvojila Pulicerovu nagradu. Znate, hteo sam da čitam nešto, reda radi... I zamrzeo sam je odmah, bila je besmislena. Sad više nije. Još jedna knjiga koju sam zbog sličnog razloga kupio nedavno i smatram da još nisam spreman za nju je "Zen i umetnost održavanja motocikla" od Roberta M. Pirsiga. Možda ste čuli za nju.

Video sam danas nekog čovečuljka na autobuskoj stanici, izgledao je kao Faulkner. Ni njega još nisam čitao, čuo sam da piše o jugu Amerike. Videćemo, polako, naravno.

Lepo je pisati. Pre početka svake priče imam osećaj da se nešto sakuplja unutar mene, crpi se dok pišem i tek kada objavim priču osetim veličinu zalogaja otkinutog od mene. Nije to ništa loše naravno, samo jedan deo sebe izbacujem u formi priče, a na njegovo mesto će polako izrasti nešto novo. Eto toliko od mene, ovog puta ću biti kratak. Misli su mi lake.

Razmišljao sam, pošto sam čitao dosta saveta za pisce i slične gluposti po Internetu, da bih pored povremenog pisanja kratkih priča trebao da pišem i jednostavnije stvari, npr. neki dnevnik ili neke svakodnevne beleške, čisto da uvežbavam svoje pisanje i da ne izgubim pisalačku kondiciju. Što više pišem, to lakše ide. I to je živa, nepromenljiva istina.
Uskoro ću završiti zbirku pripovetki "Kiša" W.S. Maughama, koju sam dobio za Božić od bake, i čekaju me Cormac McCarthy i Bukowski. U jednom članku na Filoblogiji sam otkrio i neke druge zbirke priča koje sam sad dodao svojoj listi. Kafka, Marquez. Pisci treba da čitaju mnogo. Sad i imam volje da čitam, posebno kratku prozu, zato što to želim i da pišem. Pa da vidim kako rade ostali, znate?
Počeo sam da ispisujem reči koje znam da mi ne bi pale na pamet dok pišem nešto svoje, a nalazim ih stalno u tekstovima drugih. Čitam te reči iznova i teram sebe da ih koristim: nehajan, besomučan, likovanje, rečna okuka, valjano, plahovit, veranda, tašt, oporo, itd.
Proširujem rečnik.

Prešao sam na tursku kafu - obećao sam sebi da kad mi se potroše zalihe Nes kafe, preći ću na domaću zato što mi se ta zrnca koja se rastvaraju nekako ne sviđaju, nekako mi deluju veštačko i bojim se da mi jutrima kada prazan stomak budim kafom mnogo škode za želudačni zid.
Veštački je nekako, razumete. A turska, tj. domaća - mlevena zrna, prirodno, fin miris po kući kad se skuva. I još je i potentnije, po mom mišljenju. Dakle, turska. Ima neke neobične čari kada je donosim iz Srbije tu u Mađarsku (gde je nisam našao ni u jednoj prodavnici) i pijem je ušuškan u svom stanu dok čitam neku knjigu (takođe na srpskom). Nemojte me shvatiti pogrešno - nemam ništa protiv Mađarske, mađarskog jezika ili mađara. Devojka mi je mađarica i veoma je volim. Ali uvek kada sam u inostranstvu, javlja se ta neka ljubav prema domovini koju ne osetite tako jako sve dok se ne udaljite od svog rodnog kraja. Dobro, nisam ja baš daleko. Ali, ipak - nije li tako sa svakom vrstom ljubavi? Znate kako kažu - čovek ne ceni ono što ima, bla bla bla, ceni ono što imaš, bla bla... Volim da se izdvojim, da budem drugačiji i možda ponekad i preteram. Čudan sam, mnogi kažu. Ali verujte mi, ništa nije lepše kada se šetate kroz Segedin, stomak vam je topao od sveže domaće kafe i obuzeti ste mislima o pisanju i čitanju kratkih priča. Tako sam se šetao centrom danas i imao sam osećaj da sam ja najsrećniji čovek u masi.