Sve u svemu

Bio je početak septembra kada sam došao u Segedin da bih započeo prvu godinu svojih studija. Još sam nosio letnje sandale od braon kože, iz kojih su mi vireli vrhovi nožnih prstiju prašnjavi od lake i sive ulične prašine. Hodao sam do fakulteta kroz centar, razgledajući novi grad u koji sam dospeo, njegove zauzete ljude, stare zgrade na kojima je pisalo da su u prošlosti bile dom nekom slavnom mađarskom kompozitoru ili umetniku koga ja tada nisam poznavao. Sa radoznalošću sam posmatrao kako mi se prikazuje ovaj novi svet, otvara kao bulka u kasno leto i u svemu oko mene video sam neku sjajnu priliku i blisku budućnost koja obećava  – lepe žene, izazovnih i vitkih nogu, slatkih, malih, špicastih nosića i bogatih, crnih trepavica, parkovi i klupe po njima, sjajna mesta da se u nekima od ovih još letnjih večeri otvori flaša vina, tramvaji i trolejbusi čije će korišćenje biti prava avantura kada se budem vozio bez karte.
Tako sam susreo i to društvo - hodajući po ulici, znatno manje ushićen okolinom, zato što sam se upravo vraćao iz McDonald’s-a gde sam hteo da koristim bežični internet (tad mi još nije bio uveden u stanu), ali pošto sam bio zaboravio punjač za laptop, a njegova baterija je bila preslaba, ustanovio sam da sam nepotrebno izašao u grad, i započeh da grdim sebe, svoju senilnost i svoju neodgovornu rasejanost. Kakva glupost! Krenuo sam oborene glave nazad do stana, preko širokih ulica kojima su vrvela nepoznata lica, iskačući iz mraka u trenucima kada ih su ih obasjala žuta ulična svetla.
Zaokrenuvši iza ćoška skoro da se nismo sudarili, i ja shvatih da je jedan momak od te dvojice zapravo K (nazovimo ga tako), koga sam sreo na avgustovskoj brucošijadi, i koji mi je zbog svojih ozbiljnih, tamnobraon očiju, modrih kapaka, bledunjavog lica i veoma retke kose odavao utisak nekog pametnog osobenjaka, čoveka koji, iako ume da se snađe u društvu i stvori prijateljske veze sa ljudima, zapravo gleda na tu prosečnu skupinu sa ciničnim podsmehom, i osećajem nadmoćnosti zbog svoje natprosečne inteligencije.

Takvi ljudi imaju sreće, moglo bi se reći – opšta inteligencija je nešto što se dobrim delom razvije još pre nego što bi pojedinac mogao da shvati da je biti oštrouman poželjno i, po mom mišljenju, preko potrebno da bi se postiglo išta od značaja u ovim današnjim vremenima. Vaspitanje, geni, okolnosti i problemi koji su ih kao meku, toplu glinu valjali u detinjstvu, i posle kojih su se oni u peći vremena sasušili, i ostali nepromenljivo kruti sa svojim zapečaćenim osobinama. Svi ti elementi oblikuju ličnost i ona biva određena da ostane ista na čitav jedan život, još pre nego što uopšte uspe da sagleda sile koje je vajaju.

Dakle, naleteo sam na K i jednog njegovog plavokosog druga, lepog, mršavog lica. Iz nespretnog smejanja i čuđenja koje je potom nastalo među nama, izvukli smo se odlaskom do obližnje kafane, u koju su se njih dvojica prvenstveno bili i zaputili. Pozvali su me, ja sa svojim laptopom u torbi, koga da nije (ili da punjača jeste) sad ne bih bio u ovoj situaciji.
Ali nije da se žalim – ispijali smo kriglu za kriglom penušavog, gorkog zlata, a oni su naručivali i kratka pića (džin, čini mi se) i trzali ih iz malih staklenih časica, nudeći i mene, ali ja sam odbijao pošto sam u svom besu McDonald’s napustio bez planirane večere. Još i bolje – večera bi svakako bila skupa i nezdrava. Ali sada, dok pišem, mogao bih smazati jedan presoljen pomfrit sa tim plastičnim hamburgerom, možda bih vam ovu priču bolje ispričao. Napraviću posle neki sendvič.
Nakon što su porice na našim želudačnim zidovima upile neophodne količine alkohola, započelo je pričanje o raznim temama koje se u glavnom ne dotiču kada je poznanstvo između sagovornika još tako labavo i mlado. Ispostavilo se da je ovaj plavi momak isto tako pametan kao i moj poznanik K, i čak šta više, po mojoj proceni je i mnogo bolje izgledao. Njegov se umni dar nije otkrivao sve dok nije malo popio i razvezao jezik, dok prvim pogledom na K, koji baš i nije bio ćutljive naravi, čovek bi odmah uočio da je on na neki način „poseban“ i da odudara od većine.
Kada su nam se džepovi ispraznili i kada sam već dobro osećao da sam težak od iznenadnog i naglog priliva pića, polako i sigurno smo se uputili, svako svojoj kući.
Usput, teturajući se, učinilo mi se da je asfalt poda mnom još mlak od poslepodnevnog sunca.

Sutradan nisam ni otišao na predavanja, jednostavno sam prespavao sve, i ustao sam kada većina normalnog sveta odlazi na svoj ritualni popodnevni dremež. Dnevna svetlost je probadala kroz rupice spuštenih roletni i ukazivala obrise predmeta u mračnoj sobi – orman, pisaći sto, fotelja, stočić za goste. Sve je bilo tu. Moja soba, moj kutak. U svojim sećanjima razabirao sam sinoćne događaje i setih se kako mi se jedna misao sve vreme provlačila kroz glavu, dok sam razgovarao sa ta dva neobična pametnjakovića – Zašto ne rade nešto sa svojom pameću, sa svojim darom? Mogli bi toliko toga da postignu, da stvore nešto zapanjujuće, da se izdignu iz prašine, a oni samo piju i trezne se, piju i trezne se, zabavljaju se igrajući igrice na kompjuteru i ismevajući (po njihovom mišljenju uzaludne) pokušaje poštenih, vrednih ljudi koji pokušavaju nešto da ostvare.
Popio sam dosta vode, zatim sam legao nazad u krevet i ušuškao se, nemajući šta drugo da radim, a po glavi su mi se vrzmale nemirne misli. Sagledavao sam ličnosti novonastalih drugova i razmišljao o njihovim životima - šta ih je navelo na nihilizam?
Kako su tako prokleto pametni i zašto su ubeđeni da je sve oko njih tako beznadežno?
U dubini ovih misli štipnula me je ideja, da pri našem sledećem susretu pokušam da ih savetujem i ubedim, da na život gledaju poverljivije i da preduzmu nešto, da se nečim bave. Pa da! Njima je potrebna pomoć! Steći ću njihovu naklonost i osećaću se tako lepo! A posle ću sa ponosom gledati kako se nižu njihovi uspesi i dostignuća. Kao moji sinovi – sinovi koji treba da nadmaše svog oca, koji, iako ih on uči osnovama života, zna da oni treba da ga nadmaše i ostvare ono što je on samo nameravao.
On, koji samo želi da pomogne, da potpali fitilj, i da zadivljen gleda veličanstven mlaz i šare koje te rakete ispisuju po glatkom plavom nebu, kada se odvoje od zemlje i uzdignu uperene prema beskraju. Misli solidarnosti me obuzeše, i ja, zaslađen idejama sopstvene dobrote i velikodušnosti, utonuh u sladak san, sa nestrpljenjem čekajući naš novi sastanak...

Pošto smo sada razmenili brojeve telefona, bilo je lako i jednostavno sastati se ponovo.
Dogovorili smo se – nalazimo se kod jednog velikog čeličnog spomenika na keju, neka vrsta izuvijane i bezoblične avant-gardne skulpture, koja sada tamo stoji umesto poplave, u čiji je spomen i bila podignuta. Jesenje vreme je nadjačavalo letnje noći ispunjene slatkim, toplim vazduhom, i sada dok smo se pentrali uz taj ogroman umetnički rad na keju, pirkao je svež vetar sa Tise, i mislim da su nam se svima ježile ruke pri dodiru sa hladnim metalom. Popevši se na vrh, sakrili smo se od vetra u unutrašnjosti spomenika – beše to neko „tajno“ skrovište Segedinske omladine, mada ne toliko nepoznato, pošto su glomazno sivilo koje nas je okruživalo kitili grafiti i psovke, ispisane crnim i plavim markerima. Okruživalo nas je sa svih strana, osim sa jedne koja je gledala na reku, i gledajući u tom pravcu mogao sam da vidim kao tuš taman drvored i tanke, pepeljaste oblake koji su odudarali od jednobojne pozadine neba - vukli su se obasjani mesečinom.
Ispod svega toga, tekla je reka crnja od noći, nečujno i spokojno.
- „Jesi probao već nekad?“, trgle su me reči iz zamišljenog posmatranja okoline.
- „Šta?“
Između K-ovog ponosnog osmeha i mog upitnog izraza na licu, podiže se njegova ruka među čije prste je bio zaglavljen džoint.
- „Šta ti je to?“ – imam lošu naviku da ljudima postavljam pitanja za koja već skoro sigurno znam i tačan odgovor, samo da bih na neki način učestvovao u razgovoru koji me preterano ne zanima. Pravim se lud.
- „Pa šta bi bilo?“, reče on, i olako pripali belu slamku, povuče par dimova, zatim je dodade onom plavokosom lepotanu koji je dosad sve vreme ćutao, i dobovao prstima po metalu na kome smo sedeli, nestrpljivo čekajući zelenu poslasticu.
Dođe i red na mene, ali ja odbih priliku da isprobam nešto novo. Verovao sam svim onim pričama koje sam čuo od (sada već znam) neupućenih ljudi – „Navući ćeš se!“, „Haluciniraćeš i izvršićeš samoubistvo!“, „Iskopaćeš sebi oči jer ćeš misliti da nisu tvoje“, i mogao bih još da ređam besmislice koje sam dogmatski prihvatao u to vreme, bojeći se da stvari proverim sopstvenim iskustvom i podvrgnem svojoj sposobnosti rasuđivanja.
- „Ne bi trebalo to da pušite.“
Ali oni me sada ne čuju, gledaju jedan u drugog, ne mareći za mene i što nisam vukao dim, i usne im se polako krive i otvaraju u kez. Kezili su se tom dobro poznatom osećaju, prvim nagoveštajima marihuane koji su prethodili nečem intenzivnijem i uvrnutijem.
Sa nečijeg mobilnog čula se tiha muzika, za mene nepoznata, ali sumnjam da je bila delo onih mađarskih kompozitora, pored čijih kuća sam se šećkao u mojim prvim danima u ovom studentskom gradu. Ova dvojica su sada zatvorili oči, i počeli su da drmusaju glavama i klate se u turskom sedu, pokušavajući da prate šum muzike. Sklopljeni kapci bi im se široko razvukli i obrve podizale sa vremena na vreme, a vetar sa Tise je već bio produvao naš mali kutak i raspršio sladunjav dim. Setio sam se svojih dobronamernih misli koje sam tkao ono veče u svom krevetu, i moje zamisli da ih vaspitam kao neke nastrane sinove i pokažem im bolji način da se živi.
- „Zakasnio si, oče.“, rekoh sebi tiho, i posle se začudih – da nisam udahnuo malo tog dima?
Njihovi fitilji su bili mokri od piva i bilo ih je nemoguće zapaliti. Barut za pogon njihovih raketa izgoreo je kao mešavina duvana i samlevenih pupoljaka kanabisa unutar papirnog valjka. Kasno je za poletanje.

Sedim sada u svom kutku i srčem vreo čaj. Već davno se nisam video sa tim društvom, i u sećanju mi plutaju naši susreti kao malo razvodnjene boje na sivim hartijama jednolične studentske svakodnevnice. Kako i zašto sam uopšte hteo da im pomognem? Kome za dobro? Mislim da je njima tako lepo – neupregnuti konji. A šta ja radim? Sa trudom i strpljivom istrajnošću zapisujem svoju priču, u nadi da će me ona uzdići iznad proseka i udaljiti od sposobnih ljudi, kojima nedostaju krila samopouzdanja i koji su preteški od sumnje u sebe da bi koraknuli sa litice i doneli odluku. Ja sam doneo svoju odluku prilikom svog dolaska u ovaj grad, i sada dok se čaj još hladi, zapisujem prve redove svoje nove priče...

Za kraj vam ostavljam jednu jednostavno lepu pesmu koja mi je dirnula srce, i za koju bih mogao reći da je moj (kao i bilo čiji) mladalački životni moto:

Duško Trifunović - Grešio sam mnogo

Potmuli koraci postaju sve glasniji. Kada začu kucanje na vratima, ona spusti hemijsku i leđima odgurnuvši stolicu, odmače se od stola i krete preko sobe do vrata. Otvorila su se pod opreznim uglom i u sobu se provuče dlakava muška ruka koja je držala tacnu sa nešto hrane. Izvukla je tacnu, ruka nestade, vrata hitro škljocnu i zatvore se i ona odnese tacnu i stavi je na pisaći sto. Pre nego što je stigla da sedne, još dva stroga kucnja se oglase - „Završi je do osam.“
Nije znala da li je to značilo ujutru ili uveče do osam. Blještava stona lampica držala je većinu sobe u braonkastom polumraku. Gorela je sve dok je ona sedela za stolom. A kad ona nije sedela tamo, onda su obe spavale. Tada bi sve gutala nema tmina i bio bi mir.
Stavila je hranu na sto i pogledala je. Parčad mrvljivog hleba nevešto premazana grubim slojevima paštete, sa nešto davno iseckane, svilenkaste i smežurane zelene paprike povrh toga. Obrok – mogli su to biti samo ručak ili večera, nikako doručak. Bilo je tri sata. Još pet sati i on će ponovo doći da ubere plod.
Njenu skromnu jabuku što zri u toj prostoriji, usamljenu, daleko od svoje vrste i svog roda. Smežuran plod koji će on oteti od nje, ali to je bilo jedino što je mogla da mu pruži. To je bilo jedino što je on od nje i tražio.
Jela je i kosa joj je upadala u hranu i golicala uglove njenih suvih usta. Hrana je bila suva, paprika je izgubila svoj sok. Pila je vode sa česme. Voda je bila hladna i osetljivi zubi krenuše da joj kucaju u desnima. Pojela je i ostavila je tacnu pored vrata da je on uzme kad bude došao. Prošla joj je smešna misao kroz glavu – on je njoj zapravo sluga – donosi joj i odnosi hranu, uslužuje je poput neplaćenog konobara.
Onda je nespretne vlati svoje kose zaglavila iza ušiju, obrisala prste o svoju pidžamu i skliznu pogledom do kreveta. Jorgan pogužvan i smežuran, jastuk skvrčen, smeša njihovih dlaka po posteljini.
„Danas je barem hrana bila dobra, ako ništa drugo.
Ponekad je i hrana loša. On je uvek loš. Ali on je moj sluga“, volela je tako da misli.
„On me održava u životu, a ovako slaba, sama i nepoznata, ne bih opstala u tom divnom, ali surovom svetu.“
Usne joj se saviše u slabašan osmeh i ona se osmehnu svojoj utesi, mlakoj maramici zagrejanoj na čelu nekog grozničavog bolesnika.
Tu je bila skrivena od varljive lepote koja se zlonamerno šepuri van ovih prostorija. Tu je uvek bila na sigurnom, i vladao je utvrđen red koji je ona dobro poznavala i na koji se privikla – hrana, pisanje, spavanje.
I ponekad ono što je ranije toliko često i bezuspešno pokušavala da izbije iz svoje glave: Kada joj on naredi da ugasi lampu i kada se zajedno nađu u grlu mraka. Jedino tada nije bila sama i mogla je da ga oseti – njegove grube, kovrdžave dlake kako grebu po njenim glatkim grudima i bolnu vrelinu među nogama. Životinjsko dahtanje zamršeno u njenoj kosi i taj kiseo smrad. Odmahnula je glavom da se sabere.

Prošlo je osam. Papiri rasuti po stolu, plavi od hemijske, njene krhke bele ruke kao mrtve položene preko njih. Nokte je strugala o zid, nije mogla da ih seče, nije imala s čim. Znao je, nije joj davao oštre stvari. Mogla bi da ga ubije hemijskom. Ali zašto bi? Ona ima sve.
Pomislila je da je njega spoljašnji svet oblikovao u takvog grubog, zlonamernog čoveka koji nanosi bol. Taj isti svet pokvario bi i nju, oteo bi njen osećaj za lepo i otrovao joj dušu kada bi bila bačena u njegovu sirovost. Od nje bi bilo otrgnuto i ono najskromnije što je posedovala, i sama pomisao na to je kod nje izazivala neko gorko kovitlanje u stomaku.
„Nisam li ja već zla što pomišljam na ovakve stvari? Postajem li nalik njemu kada zlom čoveku želim zlo?“
Osetila je ujede sumnje. Bez sumnje, um joj je bio čist. Nalazila je svoj spokoj samo ako ga nije mrzela i ako mu se nije protivila. Pomirenje je bio jedini pravi put, a drugih puteva nije ni bilo.

Po običaju, predala mu je papire kroz tik otvorena vrata i on ih je zgrabio svojom dlakavom, čvornovatom rukom i zatvorio vrata, i koraci su se čuli sve tiše i tiše dok nisu potpuno isčezli. Ubrao je plod i kao da se ništa nije ni dogodilo – i dalje ona sama u zaštitnoj opni svoje sobice. Udubila se u sećanja i prisetila sveta koji se tako često javljao u pesmama namenjenim njemu – svet kakvog ga je ona nekada viđala i kakvim je on verovatno želeo da ga vidi, ali nije mogao.
„Bedniče! Zarobio si nevine oči da te one služe, da ti zamene tvoje beonjače na koje se navukla mrena nasilja. Ne znaš da stisak tvojih okova samo drobi ove lopte uzalud i njihov izgnječen sok ti samo još više muti pogled!“
On je u stihovima mogao da vidi samo reči koje plutaju na površini, ali ne i njene slike koje se kriju ispod njih. Te prefinjene slike su bile samo njene, a njegove propale i prokvašene okrutnošću nisu bile kadre da ih zamene. Po sećanju je šibnu prikaz njegovih bezizražajnih očiju kako se migolje u dupljama tog hrapavog lica. Ništa nisu videle.
A šta su videle njene? Šta su videle pre nego što ju je on doveo i strpao u ovu sobicu?
Videle su sve lepote sveta. Drveće gipkih, zelenih grana iz čijih krošnji pevaju skrivene ptice, kao srce što kuca u telima ljudi, i čija pesma toči život kao srce gustu krv.
Razmišljala je samo u rečima već, one su postajale zamena, simbolika nečega što je za nju isčezlo. U sobici nije bilo prozora, nije bilo mogućnosti da se osveže utisci koji su bledeli, neumorno klesani vremenom što struji. Stvarno je bilo samo ono što ju je okruživalo. Sobica – njen krevet i njen grob, kolevka njenog pesništva, njene materoubilačke dece. Više ništa nije ulazilo u nju. Ostale su samo stare zbijene slike koje su se kovitlale – drveće, zvižduk ptica, govor ljudi, mile reči njenih roditelja, onaj dubok, zapovedan ton njenog oca... Taj isti ton pronalazila je sad i u govoru svog gospodara. On joj je bio otac, njen zaštitnik. Volela je oca. Ranije je mogla slobodno da se šeta. Bila je među ljudima, razgovarala sa njima, a sad joj je ostao samo jedan za koga čak nije bila sigurna ni da je čovek.
Napregnu um, ali prisećati se više nije mogla. Sećanje joj je zadavalo bol i srce su joj štipkale minule uspomene. Više nikada toga neće biti. Zašto uopšte misliti o  tome?
On će uskoro da se vrati, izdaće nove naredbe i sve će se samo ponavljati i ponavljati.

Jedanput je došao plačući i hteo je da je pusti, ali se ona tome protivila. Oplakivao je malu paperjastu ptičicu kojoj je slomio krila i žalio je što ju je pritvorio. Izgleda je tada shvatio da ga njena pesma neće usrećiti sve dok mu ona peva iz kaveza.
Prave ptice su slobodne i pevaju iz krošnji. Uvideo je to i hteo joj je podariti slobodu.

Ona nije imala kuda da odleti. Lišio ju je njenih krila zauvek i naterao je da ostane sa njim. Legla je u krevet i pokrila se do vrata. Razrogačenih očiju gledala je plafon i vrhovima jorgana trljala je usne. Bila je nema – ne seća se kad je poslednji put uopšte govorila. On joj je zabranio da ispušta bilo kakve zvuke. Čuće neko.
„Ko bi čuo? To znači da niko ne zna da sam ja ovde? Dakle on se boji da neko ne sazna o mom prisustvu. Neće da me od njega oduzmu. Ipak sam mu važna. Ipak me voli.“
Ostaće sa njim zauvek, nikada ga neće napustiti. Napisaće mu najlepše pesme sa tom hemijskom, jedinim posrednikom smisla između njih dvoje. Šta će mu njome reći? Šta ima da se kaže?

Vrata će se otvoriti i svetlo će se ugasiti, a on će doći po njeno hladno telo. Hemijska tada neće trebati, ali je ona sad čvrsto stezala u mokrim šakama. Boleće kao i uvek, jer njegova ljubav nanosi bol. A ona će biti poslušna, ledena na dodir, neće ni reči izustiti. Zauvek uz njega i niko nikada neće saznati da je ona bila tu. Hemijska, veza između njih dvoje, njen glas. Njome mu je sve iskazala, sve što je mogla da čini, činila je sa njom, pa i ovo će.
Sklopila je oči i gurnula je u vrat. Krv je prsnula po krevetu, ali ona nije izustila ni reč. Stvorila je najlepše. Dodirnula je večnost.

Sedeo sam ispred svog papira prošaranog pitanjima. Raštrkani parčići u žurbi prikupljenog znanja rojili su mi se po glavi i ja sam od njih pokušavao da sklopim svoje odgovore. Gorki, voćni talasi alkoholnog mirisa pristizali su do mene povremeno.
Sedeo je pored mene, i kao i ja, kao i svi mi, zurio u svoj test.
Zagledao sam se u njegov papir i primetio da je prazniji od mog. Blaga uteha – nisam sam u svom neznanju. A ipak, nemam ni od koga da prepišem.
Njegove plave, neobuzdane oči nemirno su skakutale i svaki čas je trljao svoju dugu plavu kosu i ljuljao se u svojoj stolici nervozno. Po mirisu, pretpostavio sam da je pio rakije. Bio je to ljut miris, prosto je pekao. Coktao je i cvokotao zubima, nikad ne pogledavši u mene, bio je odlutao negde, zaokupljen problemima koji su ga, čini mi se, pritiskali jače nego li ovih par, od truda golih listova.
Čudilo me je da se čak nije ni potrudio da pogleda u pravcu drugih studenata. Nije se osvrtao u želji da nešto dohvati, da možda prepiše.
Nedugo zatim, hitro je ustao, predao svoj rad, ako se to radom može nazvati, i napustio salu što je pre mogao, ostavivši me samog. Ne znam gde je otišao, a ne znam ni zašto je došao. Zašto je pio? Bilo je prepodne. Mogao je da prespava ispit ako je znao da ne zna ništa. A mogao sam i ja.

Prvi put sam ga primetio u septembru, na prvom času akademskog pisanja koji smo tada zajedno pohađali. Bio je šćućuren u uglu učionice i ne bih ga opazio da nije davao tako nagle i pronicljive odgovore na pitanja koja je profesor postavljao celoj grupici prisutnih studenata. Upadljiv način na koji su reči prštale iz njegovih usta, i završeci rečenica koje bi često promumlao sebi u bradu, odavali su neku nadmoćnost koju je on verovatno osećao tada prema nama. Pružala nam se prilika da na početku svakog časa pročitamo tuđe radove – njegovo pisanje se izdvajalo po svojoj nepristrasnosti i elegantnoj jasnoći.
Od onda sam počeo obraćati više pažnje na njega i njegove radnje, na njegovu mlohavu, zapuštenu pojavu i oštar, ubedljiv govor. Nismo nikad razgovarali. Milije mi je bilo da ga posmatram i da ga tako otkrivam – naslađivao sam se svakim malim zaključkom kojeg sam donosio sedeći mirno, izoštrenih čula, pomno prateći pokrete njegovog profila.

Par dana posle ispita, susreli smo se negde na fakultetskim hodnicima i ja ga upitah, više reda radi, kako mu je uspeo ispit. Govorio je brzopleto, manijački pogled mu je titrao i petljao je prstima, sav uplašen, kao da je zamršen u neke nevidljive niti i ni sam ne zna kako da se oslobodi.
Ostavljao je utisak najnesrećnijeg čoveka u zajednici, čoveka koga sve zamara i koji bi imao pametnija posla da radi, ali jednostavno nije u mogućnosti – prosečan studentski život ga je odvlačio u osrednjost i to ga je ubijalo.
Učenje, kolokvijumi, kupovina hrane, putovanje tramvajima, uplata računa za stan, itd.
Kao da je ovaj život nešto prolazno, a mi smo svi ovde samo na tren, a on, zamoren i pod pritiskom, čekao je da sve to prođe, kao da će posle toga nastupiti nešto bolje – ono pravo. Čekanje. Bio je veoma nervozan dok je stajao u redu. Imao je kriv nos i lepršavu plavu kosicu koja se delila nasred čela.
Zadah mu je opet smrdeo na piće, ali sam se pretvarao da to ne primećujem i da zapravo vodimo sasvim prirodan ljudski razgovor. Možda je njemu i bilo neobično što ne zapažam njegovu čudnovatost, pošto se on izgleda iz sve snage trudio da ostavi abnormalan utisak.
Osudio sam ga kao večitog pesimistu, onu vrstu kojoj pripadam ponekad i ja, kada zbog preteranog analiziranja okolnosti i nedonošenja odluka dolazim do zaključka da je život apsurdan. Ja sam imao šačicu svojih slatkih životnih iluzija, i to je za mene bilo dovoljno, to me je obuzdavalo. On je posezao za pićem, da bi kasnije sav utrnut i apatičan lelujao kroz svoj mekan svet. Samo onda, kod njega bi sve bilo u redu. Poznavao sam ga.

Možda je on u pravu. Pametniji od svih nas koji stremimo nekud, on je shvatio na vreme da je sve to jalovo i ništavno. Ispite... možeš misliti! Položim ispit, dobijem ocenu, pohvale me. Ne položim, padnem, prekore me... Ali opet sam na istom, opet ostajem samo ja, odvojem od sveta, ja koji tkajem strukturu svoje stvarnosti i odlučujem o njenom značenju za mene. Ja, svoj sopstveni bog, ja solipsista. Ja postavljam prioritete.
Ja pridodajem značaj predmetima koji me okružuju. Mogu da smestim na dno hijerarhije one koji me kritikuju. Mogu da obrnem ovaj prokleti svet. Ja ga oblikujem. Zašto se onda truditi? Nije li trud i marljivost nešto što sam naučio od zajednice u kojoj živim?
Krivicu osećam ne zato što ne postižem uspeh, već zato što ne odgovaram njihovim idejama. Ne uklapam se, štrčim, i zato me je stid. Piće je jedina sigurna stvar na ovom svetu. Trenutno zadovoljstvo, jedino ono govori istinu. Sve ostale je samo kukavičko cenkanje, odlaganje, nagrade, obećanja. Piće je iskreno, piće je lebdenje u toploj vodi materice. Ugođaj sada. Zar treba neko drugi da mi kaže šta je za mene dobro? Ja već znam. Ne mogu da verujem sa koliko sam laži okružen, a odgovor mi je sve vreme bio pred nosom. O, kako sam glup...

[beleška: Mislio sam da napišem i drugi deo priče iz perspektive plavookog buntovnika, ali potrošio sam nerve za ovu nedelju. Drugi deo bi tekao paralelno sa prvim, naravno, samo bi se narator menjao. Žao mi je, možda drugi put!]

Živeo je u jednoj duguljastoj sobi koju je imao sam za sebe. Ostali su morali da dele svoje jedni sa drugima. Stan se nalazio na četvrtom spratu jedne svetlo žute zgrade, osrednje visine. Ta zgrada ličila je na sve ostale koje su bile oko nje. Sasvim obične zgrade. Sve su bile svetlo žute i imale su pravougaone prozore koji su noću svetleli u narandžastoj, braon ili žutoj boji. Grupica tih zgrada izdizala se pored nekog groblja čija ograda je lako mogla da se pobrka sa ogradom zabavišta.
Dani su mu u glavnom bili prazni i retko se viđao sa ljudima. Razgovarao je samo sa prodavačicama, profesorima sa fakulteta, ponekad po kojim poznanikom ili studentom, ali svi ti razgovori su bili vrlo površni. Razgovarao je samo zato što je to bilo neophodno.
Susrete sa ljudima smatrao je nepotrebnim ukoliko oni nisu služili nekoj jasno određenoj svrsi – hrana, pare, fakultet i naravno seks.
U svojoj duguljastoj sobi imao je jednu akustičnu gitaru, i ponekad bi od par osnovnih akorada sklapao pesme koje nikome nije dozvoljavao da ih poslušaju. Nije voleo da sluša mišljenja drugih ljudi. Slušao je i svirao neki noviji, alternativni rock. Maštao je da će jednog dana živeti od svojih pesama, ali nikada sebi nije priznavao da zapravo nije imao pojma kako. Nove pesme stvarao je sporo, a osim toga, kada bi počeo sa stvaranjem, ubrzo je odustajao, odložio gitaru na stranu i seo za računar da krstari po pornografiji.
Voleo je pornografiju. Dnevno 2-3 puta. 4. Ali imao je i devojku.
- „Vidimo se večeras ;)“, stajalo je u poruci.
Devojka mu je bila prilično ružna, i to je znao i on. Bila je mala i debela, i često je oblačila neke prugaste majice koje su se pripijale uz njene talase sala. Ali nije se trudio da nađe lepšu. Znao je da će mu ova biti verna. On je bio lep, i njoj je izgleda to bilo dovoljno. Volela je njegovo telo, a on njeno samo koristio.
Što se problema u njegovom životu tiče, nije ih bilo mnogo. Živeo je prilično udobno i roditelji su mu slali pare redovno. Tuširao se toplom vodom do mile volje i kupovao je velike količine raznih egzotičnih semenki koje bi posle halapljivo konzumirao u noćima gledanja filmova skinutih sa Interneta. Egzistencija mu je ličila na valjanje među mekim jastucima. Čak i kada bi naišao na neki problem, on bi ga u glavnom rešio tako što je sebi utuvio u glavu da rešenje zapravo nije potrebno i da taj problem zapravo i ne postoji. Svoje meke jastuke držao je blizu sebe, a ostalo ga nije nimalo zanimalo.

Bilo je veče i čulo se kucanje na vratima.
- „Ja sam!“, izazovno se razvuče ženski glas.
Ustao je od računara, odgegao se u labavoj trenerci do vrata i pustio devojku unutra.
Stajala je pred njim sa ogromnim osmehom oduševljenja i oba njena stopala bila su uperena pravo u njega, a on joj je nežno dotakao kukove, samo na trenutak, i poljubili su se.
- „Uđi u sobu. Doneću ti nešto.“, reče on i ode do kuhinje u kojoj je njegov cimer jeo cornflakes za stolom, zveckajući posudom. Podigao je pogled i progutao zalogaj.
- „Hm?“, blenu cimer glupavo.
- „Ništa, samo ti jedi.“
Prošao je pored njega, iz frižidera je izvadio puding od vanile i krenuo nazad dok se puding na tacni tresao.
- „Šta ti je to?“, upita ga cimer, iskreno začuđen.
Bez reči je nastavio da se kreće prema sobici sa devojkom, dok je iz kuhinje dopiralo:
- „Ej, pazi, napravio je puding za svoju žensku!“

Držeći tacnu u ruci, nogom je gurnuo vrata i ušao u sobu gde ga je na krevetu čekala devojka, sva iznenađena i ushićena kad je ugledala šta je na tacni. Da li je to zato što nije navikla na ovakve male gestove pažnje ili zato što je jednostavno volela da jede, ostaće tajna. Ali bila je vesela, poskočila je i uzela tacnu iz ruku svog momka i šašavo ga cmoknuvši u obraz stavila je poslasticu na sto. Zatim su oboje seli na krevet, jedni pored drugog i njihova lica su poprimila neke vragolaste poluosmehe kad su se pogledali.
- „I šta je sad ovo?“, zadirkivala ga je ona.
On pročisti grlo, nakrivi glavu pa kroz osmeh reče: „Pa vidiš. Za tebe i mene.“
- „Jao, baš lepo! Divan si!“, zastade, pa nestrpljivo prozbori: „Hajde da probamo!“
I uzeše kašike i započeše s unošenjem slatkih pihtijastih zalogaja u usta. Puding je bio fin, nema sumnje. Jeli su i mumlali od zadovoljstva prouzrokovanim prijatnim ukusima.
Konačno da joj pokaže malo ljubavi, mislio je on. Zaslužila je u potpunosti posle toliko mukotrpnog vremena provedenog sa njim, sa momkom koji je osećanja svoje devojke postavljao na dno svojih prioriteta. Sada se popravlja, prosto je prožet ljubavlju.
Jeste mali korak, ali ovo je početak nekog progresa ka usavršavanju njega kao emotivnog bića. Puding. Ljubav. Divno!
- „Šta ti je to po trenerci?“, devojka prestade sa jelom.
Njegove oči pridružiše se njenim u osmatranju trenerke. Bila je poprskana belim, sasušenim flekama u okolini prepona.
Devojka se zgrozi: „Fuj! Šta je ovo?!“
On je ćutao, znao je da oboje znaju šta je. Gledao je u pod.
- „I to pred moj dolazak! Šta?“
- „Ne, to je od...“
- „Hoćeš da kažeš da nisu današnje? Od kad su onda tamo? Još gore!“
- „Ne, pre nego što si došla...“, nespretno je pokušavao da je smiri.
- „Ja sve uradim za tebe, a ovo mi govori da ti ipak nisam dovoljna!“
Kipela je od besa. Bilo je to neobično za nju – nisu navikli ni ona ni on, ali izgleda se kod nje nagomilao gnev kao kod njega griža savesti zbog nedovoljno ukazane ljubavi, i sad je došlo vreme da ga izbaci, da ispusti paru koja je bila pod pritiskom i da malo ispecka svog čoveka. Oči su joj bile besne, a usta i zubi su joj poprimili neki čudovišan izgled.

Ispružio se leđima po krevetu i zagledao se u plafon. Njegov cimer je čučnuo pored njega i blago mu dodirnuo ruku:
- „Otišla, a?“
- „Aha..“, uzdahnuo je i trepnuo.
- „Pa dobro, ništa strašno. Ne osećaš se loše, jel’ tako?“
- „Ne, ne.. u redu sam sasvim.“
- „Dobro, ja sam u kuhinji.“
I cimer ga ostavi samog u sobi da razmišlja o događajima koji su se nedavno zbili. Kakve su ga misli obuzele? Čitalac može da pretpostavi.
„Ne znam da li će se vratiti, ali iako se ne bude vratila – baš me briga. Ionako je bila ružna. Ako dođe do raskida, barem me je poštedela muke i nevolje da ja raskidam sa njom i gledam je kako plače. Tako da, sve je u redu. Napisaću pesmu o ovome.“
Zamislio je sebe kako na bini ispred hiljada ljudi izvodi pesmu o svojoj ružnoj devojci i kako je i ona u masi gledalaca i silno želi da mu se vrati. To je bilo to.
Uzeo je gitaru u ruke i počeo.

Dve priče, dva lista papira izbrazdana crnim redovima slova, razgovarale su:
- „Hej, o čemu si ti?“, upita prva.
Druga se trže iz odsutnog sanjarenja i nespretno odvrati:
- „Ja sam o nekoj ženi koja je živela u podrumu i ni sa kim nije pričala. A ti?“
- „To je tajna. Ali svakako ću biti poznatija od tebe.“, rugala se.
- „Ostavi me na miru.“
Priča sa nepoznatom temom pakosno se nasmeši. U glasu ove druge osetila je podrhtavanje koje je odavalo nesigurnost.
- „I šta se dešava sa tom ženom?“
- „Ništa. Ona živi tamo i razmišlja o svom životu.“
- „Ne zvuči mi baš preterano zanimljivo. Sumnjam da će te iko čitati.“
- „A zašto su tvoje šanse veće? Nećeš ni da mi kažeš o čemu si. Sigurno nešto veoma glupo.“, priča o ženi skupi hrabrost.
- „E, pa videćemo.“, odgovori ova samouvereno.
U tom trenutku, u kantu za smeće zavuče se nečija ruka i zgrabi drsku priču. Dok ju je izvlačila iz hrpe izgužvanih papira, ova dobaci:
- „Inače, ja sam priča o našem dijalogu.“
Čuli su se zvuci tabanja po stolu i glađenja papira.