Sve u svemu

1.

Srela se tri čoveka, i prvi progovara:
- "Ja sam najveći putnik na svetu."
- "Kuda si putovao?", upitaše ga ostala dvojica.
- "Nikud. Ali mlad sam, nasledio sam pare, mogu da se zaputim kuda god hoću."
- "Ja sam najveći ljubavnik na svetu.", reče drugi.
- "Sa koliko si žena bio?"
- "Zaljubljen sam. Ne trebaju mi druge osim nje, ali ako bih hteo, mogao bih biti sa kojom god hoću."
- "Ja sam najveći pesnik svih vremena."
- "Šta si napisao?"
- "Pišem pesme o dalekim predelima i prelepim ženama koje obitavaju u njima. Posle, te pesme zgužvam, bacim ih u vatru i gledam kako gore."

2.

Student prve godine fakulteta, umesto da veče provede učeći i pripremajući se za ispit koji bi polagao sutradan ujutru, odlučio je da izađe i provede se sa društvom. Kada se vraćao, bilo je jutro i ljudi su počeli da mile po ulicama koje je prekrivao sneg. Odlučio je da malo počisti pred zgradom u kojoj je živeo da bi smirio savest.
Grebao je trotoar lopatom celo jutro, na ispit nije otišao.
Dok je radio, neka starija prolaznica rekla mu je: "Svaka ti čast, baš si vredan!"

3.

Bio je profesor engleskog jezika u gradskoj srednjoj školi, plata mu je bila dobra, živeo je udobno i imao je dosta slobodnog vremena koje je u glavnom trošio baveći se svojom ljubavlju - slikarstvom. Slike su mu bile osrednje dobre, ništa naročito. A onda, jednog dana, ostavio je svoj posao i zaposlio se kao radnik na šalteru u nekoj radnjici, za znatno manju platu i duže radno vreme. Pitali su ga zašto je to uradio:
- "Sad ću morati da slikam bolje."

Dugački prsti, kao za klavir stvoreni, šarali su polako i sasvim nežno po ravnoj koži njenog trbuha, i kao da su se spremali da zasviraju, kao da su dodirivali dirke klavira i u tom pažljivom dodiru osetili su mogućnost veličanstvenih tonova koji su bili na samo stisak daleko. Ipak, zasvirati još nisu hteli, povukli su se i nastavili lutanje po poljima tela i kože, zaslađujući se slobodom još neizraženih ideja.
Topao vazduh iz njegovih nozdrva razlivao se po njenom oblom ramenu -
sad je pritiskao, ona je slabašno uzdahnula i osetio je kako mu se ispod vrhova prstiju migolji meka hrskavičasta izraslina i kako klizi levo-desno, kako beži. Drugu ruku joj je stavio iza vrata, obgrlio je i privukao k sebi da bi znala – potpuno je njegova. Gledao joj je lice, njene oči su bile širom zatvorene, obrve podignute u uživanju, a usta blago otvorena i njeni gornji sekutići jedva da su dodirivali donju usnu. Kosa joj je bila razbacana po jastuku i njeno telo se talasalo i igralo po pesmi pulsirajućeg zadovoljstva. Krevet bi škripnuo kad bi se jače izdigla. Njen vreo potiljak mu je pritiskao ruku s kojom je držao... Ta mala stvarčica. Pomoću nje, gospodario je njenim celim telom. A ona se, izgleda, potpuno predavala njegovoj vlasti. Zajedno su utonuli u krevet, u njihovo gnezdo.
Posle je sedeo u busu, vozio se sa masom putnika i imao je sreću što je našao sedište. Žena pored njega bila je čudna, ponekad je izgledalo kao da spava, a onda bi počela da pevuši nešto i da mrmlja kroz svoju dugačku kosu. Sedeo je mirno i posmatrao je ljude u busu, posmatrao je spoljašnji svet poprskan mrljama sa prozora. Povremeno je pogledao mobilni, ali niko mu nije pisao. Svet oko njega je bio tamo, ali on nije imao udela u njemu. Ljudi su bili posađeni naokolo kao lutkice, kao ukras, kao glumci nekih bizarnih uloga. Napolju su se iznad sive, umrljane i izdužene asfaltne mrlje kretale kuće, salaši i drveće, puste njive, pod snegom zaboravljene bale sena… U busu je bilo toplo, odisalo je na monotoniju i umor. Ovde su ljudi čekali zajedno, zatvoreni, čekali su da siđu sa busa i da nastave svoje aktivnosti i vrate se svojim svakodnevnim problemima, a toplota busa, kao neka prebrižna majka, pružala je ugodnost i govorila: „U redu je. Tu je toplo i kasnićemo na stanicu. Ne trebaš, a i ne možeš ništa da radiš. Ja ti to ne dozvoljavam.“
A njemu, našem putniku, kao i svakom buntovnom sinu, ovo nije odgovaralo. Trebalo je nešto da se čini.
Prisećao se ugodne noći provedene sa njom. Prisećao se kako i gde je dodirivao, i tog osećaja pod njegovim prstima... Želeo je ponovo da ga oseti. Ali kako? Da oseti tu blisku vezu koju je ostvario sa jednim ljudskim bićem, sada kada putuje sam i kada mu je sve strano, kada je samo posmatrač, da se zasladi bliskom prošlošću.
Sećao ga se tačno, hteo je samo da nađe neki deo svog tela koji bi se poklopao sa njim.
Počeo je da se dodiruje po svom licu, vratu, rukama, da traži neki sićušni delić svog tela koji nalikuje na onu hrskavicu. Tražio je dok su ga okruživali ljudi-lutke sa svojim nemim postojanjem. A za njega je postojala samo potraga. Tražio je i nije nalazio. Nos, uši, okvir očne duplje, Adamova jabučica, vratne žile, ništa...
Čeprkajući po svojoj, od zimske kape neurednoj i smrdljivoj kosi, naišao je svojim prstima na nešto neobično, na neku izraslinu u blizini temena. Pritisnuo je i osetio je bol. Pritisnuo je jače i bol mu je prožimao celo telo, ubadao ga i terao ga da se grči. Istina, pronašao je traženi osećaj pod prstom.
Samo, kod njega je ta tačka prouzrokovala trzaje muke, a ne zadovoljstva. Pitao se šta bi to moglo da bude. Bus je jurio putem, rasprskavajući bljutav sneg svuda naokolo i nije se zaustavljao.

Vrata pekare su se naglo otvorila i zvuci motora, vrisak i smeh devojaka u minićima i galama njihovih pripitih petlova uletela je u prostoriju u kojoj su kupci u miru mljackali svoje perece, kifle i tople sendviče i šuškali u grupicama. Između sivih pločica i njihovih cipela šljapkalo je tanko blato. Vrata su se zalupila, ulični žamor je isčezao i pojavio si neki mladić.
Ušao je, razgledao je naokolo neko vreme, kao da se divi upaljenom svetlu i bojama u prostoriji.
Okrenuo se i proverio je da li je dobro zatvorio vrata koja je zalupio. Bio je pijan, naš junak. Usta su mu bila otvorena i čačkao je samog sebe po kosi. Buljio je negde u daljinu, kao da je tražio nešto udaljeno, ali sve što je mogao da uzme bilo je sasvim blizu, ispred njega.
Pristupio je šalteru i razgledao je peciva. Ostali su jeli i nisu obraćali mnogo pažnje na njega – zapravo, čudili bi se da je došao neko trezan. Prodavačica ga je posmatrala par sekundi, zatim, videvši da još razgleda, skrenula je pogled i krenula za nekim svojim poslom, pakovala nešto. Mladić, pošto se odlučio, naslonio se rukama na pult i čekao da ga prodavačica ponovo pogleda.
- „Dajte mi onaj hleb, tamo gore. Taj!“
- „Ovaj s leva?
- „Neee..onaj drugi, taj!“
Kako se prodavačica okrenula da skine hleb, mladić se naže preko pulta, zgrabi tepsiju punu bureka i hitrim koracima se uputi prema vratima. Prodavačica se okrenula na zvuk zatvaranja vrata i gledala je kao glupo tele – kud je naš junak otišao? Mladić je došao, prebacio zbunjenost pijanstva na nju i zatim, trezan, snašao se i pobegao. Neki krupniji, mišićav (slučajnost?) pekar je donosio tepsiju svežeg bureka baš u tom trenutku, i ugledavši ženu u blagom šoku, pitao je šta se dogodilo.
- „Uzeo je.“
- „Šta je uzeo?“
- „Burek.“
- „Šta?“
- „Celu tepsiju. Otišao je.“, slegla je ramenima i trepnula da podmaže oči suve od čuđenja.
Pekar je brzo ukapirao, spustio je tepsiju i okrenuo se prema svojim kolegama koji su bili u punom poslu: „Ej, ej, ljudi, idemo, brzo, lik je ukrao!“
Nije im trebalo mnogo da ga sustignu, pošto je ovaj trčao samo do obližnjeg ćoška, zatim skrenuo i nastavio sasvim umereno, misleći da niko neće znati u kom je pravcu pošao i da ih je nadmudrio. Bio je pijan. Ugledavši bandu ljutih pekara kako mu se približavaju neverovatnom brzinom, potrčao je i on - kako su ga noge samo nosile! - stiskajući tepsiju da slučajno ne ispusti svoj mastan plen.
U dubini noćnog mira, grupa ljudi u belim keceljama juri manijaka koji beži sa celom tepsijom bureka. Zapanjujuće. Naš junak htede da preskoči kanal, okliznu se i pade, a momci ga ubrzo sustigoše.
Videvši da je izgubio, pružio je svojim goniteljima tepsiju u nadi da će ga možda poštedeti nepotrebnog nasilja. Prvi pekar koji je stigao do mladića izvukao mu je tepsiju iz ruku i dodao je svom kolegi iza sebe, zatim je stisnuo pesnicu, zamahnuo i – tukli su ga. Kasnije su se vratili na svoje radno mesto i začudo dobro očuvan burek podelili su među sobom za dobro obavljen posao.

* Zasnovano na priči koju mi je ispričao moj drug DP iz srednje škole.

Na gornjem spratu neke kafane, u uglu je sedeo čovek i čeprkao je kašikom po beloj šoljici.
Dosađivao se ili je bio umoran, pogled mu je bio oboren i sedeo je nepomično - jedino što se pomeralo bio je njegov zglob kojim je mešao talog kafe. Stolovi oko njega bili su prazni, a smeh i šum mnogobrojnih glasova dopirao je sa donjeg sprata gde se nalazila većina gostiju.
Na stolu je ležala i hemijska za koju je bio prišvrćen papir sa nekim tekstom.
Čoveku je prišao konobar, i ovaj je prekinuo buljanje i podigao pogled:
- „Menjamo smenu, zamolio bih vas da platite.“
- „Pregledao sam ih. Možeš ti to i bolje.“
Konobar napravi neki čudan gest rukom i zbunjeno se počeša po vratu.
- „Zašto uopšte pišeš ove kratke priče?“, nastavi čovek sa kritikom.
- „Znate da su svi veliki pisci kratkih priča bili i veliki zavodnici?“
- „Maupassant.“
- „Da, jer znate i kako je umro?“, proveravao je konobar.
- „Od sifilisa.“
- „Vidite, o tome vam pričam.“
Čovek polako ustade od stola i zavuče ruku u džep, zatim izvuče jednu plavu novčanicu i da je konobaru:
- „Evo ti Tesla. I slušaj – ne moraš pisati te priče da bi ih zaveo. To nema veze.“
Sišao je niz stepenice i napustio kafanu, a konobar je seo na njegovo mesto i zagledao se u papir sa svojom pričom. Namrštio se i zgužvao papir:
- „U pravu je. Ne trebaju mi priče da bih bio dobar sa ženama.“
Ugledao je kantu za smeće par metara od sebe i naciljao je. Bacio je i pogodio. U periferiji vida je primetio neku figuru koja kao da ga posmatra. Okrenuo se prema njoj i ugledao konobaricu iz naredne smene. Osmehnula mu se.

Topao zimski dan je i sneg koji je napadao tokom prethodnih, hladnijih dana, sada se topi pod bledim suncem i sliva preko crepova u oluk. Sve je blatnjavo.
Soba je relativno čista – Igor ju je pospremio i uključio grejanje jer je Petra najavila svoj dolazak.
Ispraznio je pepeljare, a maramice izobličene od tvrde sline sakupio je i bacio u đubre. Vreo čaj se hladio na stolu pored kauča i ona je svakog trenutka mogla doći.
Došla je, vrata su se otvorila teško i uz škripu. Skinula je školsku torbu, šal, kaput, kapu, sela je na kauč i zagledala se u čaj. Zatim je pogledala svog momka:
- „Pa gde si ti dosad?“, reče Igor veselo.
- „Kasnio je bus.“
- „Stizao je na vreme kad su putevi bili zaleđeni.“
Izgleda da je očekivao osmeh na njenom licu, i pošto ga nije video, uozbiljio se i on.
Oboje su podigli svoje šolje čaja i pili. Pogledali su se brzo i zatim trepnuli i skrenuli poglede kao da je to bila greška.
- „Prvi čas mi je srpski“, reče ona, „Ne mogu da kasnim.“
- „Aha..“
- „Tako da neću dugo.“
- „Dobro, nemoj“, pokuša on opet onim veselim tonom.
- „Teraš me?“
- „Aha“, on se nasmeja i nasloni se leđima na kauč, pogleda u plafon i smeška se vragolasto.
- „Šta je?“, primeti ona.
- „Ništa, sve je u redu. Kod tebe?“
- „Šta ti je smešno?“
- „Ti, pošto nećeš da se smeješ.“
- „Pa kad nisi smešan.“
- „Ni privlačnim me ne smatraš onda? Humor igra važnu ulogu, znaš.“
- „Jako si čudan. Šta je sa tobom?“
- „Svejedno, pij taj čaj.“
Pili su čaj neko vreme i ćutali.
- „Kol’ko je sati?“
- „Pa trebala bi da kreneš.“
- „Još ne trebam. Ti me stalno teraš.“
- „Pa idi ako ti je dosadno.“
- „Neću još da idem.“
- „Možeš ako hoćeš, pošto više ti nisam ni smešan ni privlačan, šta radiš onda?“
- „Pa pijemo čaj kao i uvek. Zašto analiziraš sve previše?“
- „Ne analiziram. Došla si ovde sva namrgođena i sad mi govoriš da sam ja kriv što se svađamo.“
- „Idem.“
- „Idi, kad ne znaš ni da se smeješ.“
- „Mrzim te.“
- „To mi prija, inače nikakve koristi od tebe. Mrzi me onda.“
Otišla je, za sobom je povukla škripava vrata, ostavila malo čaja u svojoj šolji i Igor je to popio.
Sedeo je neko vreme na kauču, slušao kako se napolju sve topi i curi. Obe šolje su bile prazne. Ostavila je šal. Na kraju krajeva, napolju je bio topao zimski dan.