Sve u svemu

Sedevši u udobnoj fotelji, spustio sam pogled sa otrcanog „Okretaja zavrtnja”, i ometen škljocanjem ulaznih vrata, najednom shvatih da sam ostao sam samcat u kući čoveka s kojim sam prvu reč razmenio tek pre mesec-dva, i to ni manje ni više nego na Fejsbuku, kao što sam vam to na početku moje pripovetke i spomenuo.
Već se ne sećam šta sam tamo tražio, ne bih ni zalazio onamo da nije žalbi mojih prijatelja i starih poznanika koji vape povodom neuzvraćenih označenja; tada odlazim online da bi ih smirio.
Siguran sam da je i naša prva dopiska iskrsla jednom takvom prilikom, a opet, ne sećam se tačno kako, pamćenje mi je loše, samo znam da je bilo pre mesec-dva, i da smo, ustanovivši da nalazimo zajednički interes u čitanju knjiga, ugovorili da naš sledeći razgovor obavimo uz pivo u jednoj od najboljih kafana u Šokteleku – „Kod Viljema”.
Tamo mi je ispričao tragičnu povest svojih, pod prolaskom godina minulih pisalačkih ambicija, sročio mi tužbalicu o svom gubitku volje i snage, razjašnjujući začetak svog bolesnog skepticizma s kojim je sada promatrao svet, sumnjajući ponajviše u ljude koji ga bodre i ubeđuju da nastavi s pisanjem svog romana.
Bilo mi je žao to čuti – jedno vreme su se i kroz moje dane provlačile slične, tanane niti snova, nekada sam i ja piskarao i maštao kako, s očima koje se sjaje, promatram vlastite ukoričene novele što, poređane na policama neke knjižare ili robne kuće (svestan sam činjenice da se tamo većim delom nalaze samo petparačke priče), čekaju kupce namernike, moje buduće obožavaoce.
No, nisam mu hteo otkrivati svoje izgubljene ciljeve, on je spomenuo svoje, i ja sam ćutao, sada nekako srećan što je još jedan čovek odustao, misleći kako bi mi samo teško palo da razgovaram sa nekim poznanikom, novoproslavljenim autorom nekog međunarodnog bestselera ili neke višestruko nagrađivane zbirke poezije.
To je, dakle, bio Tomas, mlad čovek koji je rano ispustio svoja nadanja pod teretom života, ostavivši od sebe samo zajedljivog sagovornika čije su tužne misli, u slučaju da je malo više popio, kao što smo tada „Kod Viljema”, izranjale sa dna njegove podsvesti i plutale površinom, lelujajući pred sagovornikom, iznenađenom naglim priznanjima.

- „Ne, Tomas radi.”
- „Sad? Šta vi tražite kod njega? Rekao mi je da živi sam.”
Spustih slušalicu nekulturnoj devojčuri. Neka ostavi mog prijatelja na miru, sada joj svakako nije bitno gde je on. Mada, i meni je bilo čudno što neko posećuje svoje radno mesto vikendom popodne.
Skinuo sam jednu knjigu sa police, i sklupčan u fotelji započeo sam s njenim prelistavanjem, zastajući i razgledajući redove podvučene plavom hemijskom.
Reči iz knjige, markirane od strane prethodnih čitalaca, menjale su značenje i uvek su mi se činile nekako važnije i drugačije od ostatka teksta; izgovarale su se zvonko, delovale su jasnije, noseći u sebi uzvišeno značenje. Čini mi se da ti naznačeni izrazi najviše povezuju čitaoce međusobno, kao grumeni pare na oblaku zajedničkog estetskog i ideološkog vrednovanja na kome smo svi mi, tokom čitanja, sedeli.
Ono podvučeno je uglavnom svima bilo srodno, i više nego često čovek bi osećao kako mu se baš ta slova na neki magijski način urezuju u pamet i dodiruju ga duboko, ali ne samo zato što pod njima stoji modra crta.

Prošlo je možda sat vremena, začuo sam dugu zvonjavu i otidoh do vrata, ne iznenađujući se previše kada sam kroz poluprozirno staklo ugledao mutnu siluetu devojke kako se drmusa od nestrpljenja. Naveo sam je da uđe, rekavši joj da Tomas uskoro završava sa svojim obavezama i da svakog trenutka treba da se pojavi.
Sela je u moju fotelju i počela da razgleda knjigu koju sam maločaj držao, a ja otidoh da nam skuvam čaj. Trenutak kasnije, gledajući je svu udubljenu u literaturu, preko mirisne pare vrelog napitka, podsetih se svoje žene koja je takođe obožavateljka knjiga i zbog koje se nalazim tu gde se nalazim. Mislim da se ceo ovaj prsten poznanstava skovala naša zajednička sklonost ka čitanju, uključujući tu i vezu sa mojom suprugom, tako ružnom predstavnicom svoga pola, koja me, (nekako mi je smešno), verovatno čeka u našem zajedničkom domu. Pre je i ona volela da čita mnogo kao i ja, ali se tokom ove nepune dve decenije našeg braka od toga u skoro u potpunosti odvikla, i umesto da pažnju posveti rečima drugih, sada je neumorno i stalno zahtevala da se, baš obrnuto, tuđa pažnja posveti njenima. Verujem da je to primoravanje svakom muškarcu – i ne samo muškarcu – veoma zamarajuće, naročito kada već pređe u svakodnevnu pojavu, kada vam u lice suju besmislice (hajde još da ima štogod pametno da izrekne) tokom svakog obroka, izjutra vam pametuju kada izlazite iz kupaonice žaleći se što fali čistih čarapa u fioci, ili kada vas jednostavno sprečavaju u nameri da se malo opustite posle napornog radnog dana uz TV i čips.

Podigla je glavu i susretoh pogled o kome mi je Tomas pričao nabirući čelo, uvidevši da je bio u pravu kada je govorio o njenim okicama lišenih svake dubine, i dok sam spuštao šolje s čajem na stočić pred nju, osetih taj isti pogled i na svojoj koži, zbog čega me prože neki osećaj ustreptale vreline koji sam već davno bio osećao. Zar ovog starca mala moja?
Sedoh naspram nje i čekasmo da se čaj ohladi, vodeći za to vreme dijalog o površnim temama koje sam se ja trudio da izbockam tananim humorom, ne bih li izmamio po koji osmeh s tih hladnih, kiselih usana. U njoj se verovatno još previrala mržnja prema mojoj bahatosti koju sam joj usadio naglim načinom na koji sam joj prekinuo telefonsku vezu.

Neka, uostalom žene vole samopouzdane ljude, a ja još nisam sreo bahatog čoveka koji je ujedno bio i plašljiv i snebivljiv.

Iznenadio me je mir i staloženost s kojima me je Tomas izbacio iz svog doma kada je, vrativši se sa svojih popodnevnih dužnosti, zatekao kako u krilu držim Noru i ljubim joj vrat. Usnama sam joj golicao vrat, i ona se bila kikotala, sve dok nas dubok, zapovedan glas trećeg čoveka, čiji dolazak ne bismo ni primetili da se nije oglasio, nije prekinuo. Za poricanje ičega sada je bilo suviše kasno; tom glasu je nedostajalo srditosti, oštrine – jednostavno me je zamolio da napustim njegovu kuću: „Andrija, odlazite smesta.“
Možda se iza mirnoće izgovorenih reči vrpoljio pritajeni bes, ne znam niti me zanima, odlučio sam bio da se vratim svome domu posle dvodnevnog odsustva, da obiđem ženu koja, ne sumnjam, ima mnogo toga da mi kaže a malo toga da sasluša. Čak i kada dobro napregnem um, osetim odzvanjanje nervnih naredbi upućene u prazno, i topot nemogućnosti da sastavim izgovor koji bi opravdao moj iznenadni nestanak i neodgovorno tumaranje.
Popeh se uz stepenice po navici i kucnuh o bela vrata na kojima je visilo, ugravirano u pozlaćenu pločicu, moje prezime. Čekajući odziv, pomislih kako je neobično što je Nora ostala kod Tomasa neizbačena. Mislim, šta čovek da radi sa devojkom koja ga vara?
Uzimam u obzir da se poznaju tek nepuna dva dana, ali red bi ipak trebao biti – red.

Beše već davno svanulo u Šokteleku i sobe u Tomasovoj kući požutele su, sve jednako obasjane dnevnim svetlom, dok je iz njegove usne duplje navirala bela pena i štrcala i prskala po lavabou, klizeći lenjo prema slivniku, a on je uporno čeprkao četkicom i gurao je, nasilno trljajući svoje zube sve dok pena što se izliva nije postala nalik na milkšejk od jagode. Tada mu se pričinilo da je taj mali rutinski posao valjano obavio, pošto je isprao usta hladnom vodom, prepustivši mi mesto.
Navukavši svežu odeću, pustio je da mu pogled promatra sobu i uoči neke slučajne neprikladnosti. Šolja od čaja, sklonio ju je. Sartr je ležao na Selimoviću, vratio ih je na policu da malo podupru Džejmsa koji je bio sav tanak i žgoljav i klizeo je i padao, kako god da je bio naslonjen. Ah, ta priča o duhovima - Tomas mi je s ponosom govorio kako je pronicljivo uočio da narator halucinira i da duhova uopšte nije ni bilo, već je samo ta luda žena histerisala i maltretirala decu. Ah, te žene – pade mu na um jučerašnji susret sa onom izveštačenom lepoticom. Usiljeno prekrečena šminkom, bila je nalik kakvoj mutavoj i bledoj porcelanskoj lutci, bezizražajna i priglupa pogleda večito uprtog u nešto neshvatljivo u daljini. Tok njenog piskavog glasa često propraćen neobičnim manirima, mrštio ga je i delovao mu odbojno, ali ipak, ta devojka je imala nešto sasvim neobično što ga je izuzetno privlačilo – bila je staromodna. Naime, Tomas je posedovao neko neobično gađenje i sumnju prema svemu što je bilo novo, savremeno, contemporary. Poznati bendovi, pripadnici američke alternativne rock scene su mu bili odvratni, i po njegovom mišljenju slušali su ih samo naivni tinejdžeri i ljudi koji su pripadali, kako je on sam voleo da kaže, „hipnotisanoj gomili“, prisećajući se pri tom Partibrejkersa koji mu takođe nisu bili miljenici, jedino je ovaj njihov izraz upotrebljavao često da bi opisao odsečak društva kome on zasigurno nije pripadao. Možda ta fraza i nije bila njihova kovanica. Jasno vam je da je omalovažavao noviju muzičku scenu, kao i starije, domaće muzikante, ali ja njegovo mišljenje, sa kojim se nisam slagao, nisam nameravao da menjam.
Kada bi ga tokom neobaveznih ćaskanja, s ciljem površnog upoznavanja upitali šta sluša, samo bi se nadmeno smejuljio i rekao nešto poput: „Pa, teško je objasniti. Mnogo toga, zaista...“ Toliko se već bio navikao na unikatnost svog ukusa, da bi za prikladno poređenje mogao lagodno da posluži i izraz „kao čovek bez Fejsbuka u moru zavisnika, što svakodnevno i u glavnom bezrazložno fejsbuče satima“. Koristim tu alegoriju pošto ona označava i način na koji smo se nas dvojica upoznali.
Još u ranijim danima našeg poznanstva, jednom prilikom sam ga i ja upitao šta to, do vraga, sluša, ali ni mene nije hteo da poštedi izlaganja njegovom naprasitom, ciničnom osmehu, ne davši mi odgovor koji bi mi pomogao da iluminujem naslove izvođača i albuma, koji su, poređani kao kula od zlatnika negde u njegovoj tamnoj glavurdi, bili zasigurno skriveni škrtošću na rečima i zluradim kezom kojim je sprečavao ljude da ga bolje upoznaju.

Tu je i drugi vid umetnosti, koji zahteva upotrebu sasvim drugog čula, ali koji je za Tomasa bio podjednako važan, pa čak i više nego ovaj prvi, prethodno spomenuti.
Knjiga je imao mnogo, koliko sam video, ali se i na ovom terenu pridržavao svojih strogih ličnih pravila, pomalo nejasno određenih, više intuitivnih nego logičkih – zaustavio se negde kada je ona crnkinja, Toni Morison, dobila Nobelovu nagradu, i sve što je nakon toga sledilo prekrio je velom presude na komercijalno, ništavno, preterano popularno i isuviše friško i neispitano. Što se toga tiče, mogli bi smo reći da Tomas nije verovao sam sebi i svojoj sposobnosti za procenu kvaliteta, pošto se bavio samo priznatim delima, opstalih čak do njegovog vremena, izjednačavajući njihovu istrajnost u vremenu sa poverenjem koje je u njih imao, i samo s tom verom on je mogao da ih upusti u svoj, tako brižljivo negovani um.
Već znam ishod događaja u slučaju da mu ponudim u zajam neki noviji roman, Murakamijev, recimo – dočekala bi me njegova sjajna, bela brojanica što se cakli od nasilničkog glađenja koje je oko nje stvaralo milkšejk.
Čitalac može da pomisli otkuda ja, prof. Andrija Limbenjić, poznajem način na koji Tomas ujutru pere zube, odnosno šta ja tražim kod njega u to sumnjivo vreme.
Odbacite grešne misli, ja sam oženjen čovek, i baš to mi čini život ustaljenim i primorava me da mnogo čitam, otud bahato rasipanje imena tolikih autora u ovoj priči. Moram malo da se šepurim svojom načitanošću, ako već ne mogu šetnjom kroz grad sa svojom ženom, i to, a malo me je stid kad vam otkrivam – zbog njenog izgleda. Ružna je kao pas, ali ženski čitaoci, bez uvrede molim! Radi se samo o njoj, štaviše, to samo znači da ste vi sigurno lepši. A Tomasa – Tomasa zanima devojka na koju se sada vraćamo, pošto sam podrobnije opisao razloge zbog kojih on uvažava staromodnost.

- „A ko prima?“
- „Nora Kiš.“
Tako joj je saznao ime, stojeći u redu iza nje, dok se ona se bila nagla nad šalter i gunđala pod staklo koje ju je delilo od poštanske službenice.
Nije mogao da se suzdrži i malko se glasnije nasmejao, privukavši pažnju dve žene koje očigledno nisu shvatale o čemu se radi, već su ga samo pogledale izturenim, ribljim očima, tražeći objašnjenje u neobičnom ponašanju stranca. Tada je prvi put ugledao njeno fino, pitomo lice, zapazivši detalj u njenom bezazlenom, detinjem izrazu (tako mu se činilo tada) koji kao da ga je uveravao da neprijatno visok glas i nije svojstvo koje isključuje pojedine žene iz njegove kategorije „prihvatljivo“. Treba svakako napomenuti, da je Tomas uvek sa retkom probirljivošću i opreznošću odlučivao kojoj ženi će prići, a koju će izostaviti. No, žene nije voleo kao svoju muzike i knjige, stare i oprobane udelom šire publike, već mlade i sveže, kao kelj.
Završetkom uplate svojih privatnih računa (i mene zbunjuje što se uplata i prijem paketa vršte za jednim istim šalterom), pohitao je napolje ne bi li sustigao Noru, i imajući sreće, ugledao ju je kako stoji na pešačkom ostrvu i bleji negde u daljinu, krajičkom oka verovatno motreći na promenu semaforskog svetla.
- „Hej, Nora!“
Ona se okrete, pribirući se uz rafal treptaja, vraćajući se u stvarnost iz nekog sanjalačkog razmišljanja. Videvši da ne nalazi izvor glasa što je doziva, Tomas ponovo i glasno izusti njeno ime.
- „Zovu vas u pošti! Vratite se!“
Njen pogled odavao je potiskivanu zapanjenost. Ljudi su se osvrtali, kao i ja -
smeo i neobičan momak, ovaj Tomas.
- „Dođite! Nešto nije u redu!“
I tako je dozvao k sebi, a njihov sad već dvosmeran razgovor nisam mogao da načujem. Prolaznici su nastavili da hodaju po šemama svojih svakodnevnih navika, a ja sam, trpajući priznanice od uplata u jaknu, krišom spazio kako se novonastali poznanici smejulje i zajedno upućuju u pravcu pošte.

„... i ona slete, kao ptica.“ – usne mu se sklope u crtu, i njegov pogled skliznu sa lista papira ka strpljivim posmatračima posađenim po drvenim klupama pred njim. Promenu fokusa njegovih očiju dokrajči lak treptaj – sada je jasno mogao da razazna začuđena lica što ga nemo posmatraju kao da je učinio neko neverovatno zlodelo, nešto strašno, prosto nepojmljivo za ljudsko shvatanje. No, nakon kraćeg trenutka publika se već pribirala, kao da je došla policija da načini uviđaj, i njeni članovi počeše da se osmehuju i ćaskaju kao kakvi blebetavi ljubitelji nasilja, a njemu se obrati nastavnik:
- „Zaista nešto posebno. Mnogo mi se sviđa.“
I dobio je peticu iz srpskog. Kasnije, dok su mu patike mazale prašinu po vrelom, sivom letnjem asfaltu, izvadio je upaljač, i pre nego što je sebi pripalio cigaru u ustima, spalio je pesmu, gledajući pažljivo kako je nagriza plamen, držeći je uštipnutu za ivicu sve dok ga vrhovi prstiju nisu pekli, potom je pusti da odleprša i da izgori u nepostojeće. Pripalio je cigaru i duvajući gust dim, pomisli na nastavnika. Dao mu je pet. Mrzeo je srpski. Zašto je dobio pet? Šta su značili oni pogledi i grimase upereni iz publike? Da li mu je nastavnik poklonio pet iz sažaljenja? Imao je u vidu da ga ostala deca ne podnose zbog njegove večite ćutljivosti i otuđujuće, nespretne i po zdrave međuljudske odnose kobne osobenosti. Nije voleo da ih sledi u njihovim šablonskim glupostima, on se tako pravdao, premda nije bio siguran da li je između njega i njih stajala mržnja, ili prosto obostrani nedostatak želje za komunikacijom. Ponekad bi pomišljao da je to zapravo strah (njihov, naravno) i da ga se oni zapravo boje. Gordost ga je ispunjavala pri toj zamisli, i on, prisetivši je se, povuče jedan ponosan dim koji mu u potpunosti ispuni pluća.
Gotovo je bio ubeđen da je i u nastavnikovim očima nazirao strahopoštovanje, i čuo to neobično savijanje glasa nastavnikovog kada ga je ovaj obasipao rečima (možda lažne?) hvale.
A on je sada spalio tu pesmu koja je ulila jezu u njihove kosti! Kako se samo osećao moćnim! Dim postade neprijatno topao i on baci cigaru. Stigao je kući.
„Možeš misliti! Sletela je kao ptica!“, trudeći se da usne održi stisnutim, samo ih blago iskrivi i ne osmehne se u potpunosti mislima što izruguju spoljni svet i njegove ljude, uđe u dvorište i bacivši školsku torbu na stranu, leže u prljavu travu, i stade posmatrati isečke plavog neba kroz listove oraha koji su mu milovali pogled, drmusani nežnim letnjim vetrom. Položi dlan na mekanu nabreklinu između nogu i stade blago pritiskati. Vrela, nagonska žudnja stade da ga obuzima, da ga mami da nastavi. Međutim, morao je da prestane, čuo je korake kako trzaju travu i približavaju mu se.

***

Volim da ga posmatram tako samog kad sedi po strani i nalakćen podupire glavu, kao da pridržava neke teške misli koje nisu namenjene ostalima, već samo njemu, njihovom krojaču, što ih, nakon što ih iskroji, priveže sa po jednim tananim koncem za ružičaste, mesnate zidove svoje lobanje i ne pušta ih da se otrgnu. Čini mi se da je on prepun takvih misli, da mu je glava sita, da one divljaju i tegle njegovo tkivo, kao male ribice što uporno, u grču da prežive, streme da se oslobode iz ribareve mreže, u kojoj su se zatekle posle dugotrajnog lutanja slobodnim morem. On ih nije puštao, i one su tako bivale osuđene da se u njemu kovitlaju, grickaju jedna drugu i glođu mrežu u koju su se uplele; mislim da je to isto glodanje bilo uzrok njegovih neobičnih i burnih reakcija, koje su nastupale kada god bi on primetio moju nameru da mu se približim.
Uverena sam da je pametan, pametniji čak i od mene same, i stoga je mogao da pretpostavi da ne dolazim da mu otmem ono što je u njegovom vlasništvu, već samo želim da upoznam ribara i razmenim par reči sa njim. Ali, ribar bi odlučno održao svoj uporan stakleni pogled na svemu što je bilo izvan njegovog unutarnjeg mora, kao da ga uopšte nije briga za ono što se zbiva pred tim njim.
Te oči bi me gledale i njegova usta bi se otvarala i razgovarala sa mnom, slagala se sa mojim izjavama i ponekad bi mi se čak i nasmejala, ali ja i sada mislim da onaj što mi govori i što me gleda zapravo nije on... Moja komunikacija se odvija sa tromom fasadom, fasadom zastupljenom da zadrži bilo kakve pokušaje okoline od preskakanja ograde i gnjurenja po moru tajanstvenog ribara. Pravi on se krio negde iza – bojažljiv dečak čije telašce drhti povijeno uz sam luk svoje umne kolevke, bojeći se da spozna spoljašnjost kroz prozore očiju. A oči krupne, kao glomazni, bistri prozori, sačinjeni od strane nekoga ko ih potom ostavio tamo, da nevinom dečaku uvode sunčev sjaj i obasjaju mu njegovo igralište. Igralište puno klackalica na kojima se vagaju potajne želje. On se, međutim, ustručavao da pogleda napolje, strahujući možda od kojekakvih utvara i čupavih, narogušenih čudovišta koja vode poreklo iz davnih priča slitih niz njegovu ušnu školjku. Ja verujem da je tako, on je sasvim mali dečačić što čuči tamo negde u unutrašnjosti, i mene začuđuje moja iskrenost kada vam priznajem da sam zaljubljena baš u tog dečaka. Biološki gledano, verovatno je posredi instinkt majke. No, ja izbegavam da sebe smatram racionalnom osobom. To bi povlačilo za sobom previše odgovornosti i zahteva za suvišnu ozbiljnost i objektivnost, i to se meni sve, iskreno rečeno, gadi. Muka mi je od toga. Oduvek sam volela da se zanosim putevima mašte, kao što se i sami već verovatno primetili čitajući ove moje redove.
Jednu drugu misaonu igračku mi predstavlja slika Dušana kao odraslog čoveka, njegova beskrajno ozbiljna i moćna pojava i meke senke, što mu se tope sa preplanule muške kože i oivičavaju razvijena prsa njegovog priviđenja koje mi se javlja u polumraku moje sobe. U toj slici on dolazi po mene, dečak odrasta i postaje moj otac. Uloge se prevrću i dete sad postaje čuvar drugog deteta – mene. Obavija široke ruke oko mene i dopušta mi da se u njemu sakrijem. Niko me ne vidi, pa čak ni on sam, premda svestan mog prisustva, mog stapanja sa njegovom kožom, mog miljenja ispod nje. Ja sam slatka buba što jede bolest i leči organizam u koji je dospela, na taj skroman način se zahvaljujući svom preplašenom domaćinu... Melem za njegovu sivu bolest, za njegov tumor kojeg krije od svetlosti obdanice kao kakva nakaza. A ipak - takva buba ne postoji, i ja je samo tvrdoglavo izmišljam. Kao i sve drugo, ja i to izmišljam, i prosto mogu satima da ležim na krevetu i da se, kroz velike prozore dnevne sobe, divim orahovom drvetu u bašti moga komšije. Ono je tako raskošno i zdravo, sočno, njegove grane prosto pucaju od neke unutarnje snage koja ih izvija u vis. Drvo, ukočen vrisak umirućeg semena upućen ka modrom svodu.

***

- Halo?
- Dušane, ti si? Ovde tvoj nastavnik srpskog, Jovan Helebman.
- Izvolite?
- Pošto je sada raspust… sećaš se one tvoje pesme koju si napisao?
- Koje? A da…
- Dobra je. Nego slušaj… sviđaš se mojoj ćerci, i možda bi mogao da svratiš jednog dana do naše kuće da malo…
Tresnu telefonom, pričeka malo, potom ga ponovo podiže:
-  Da, izvolite?
- Ćao Dušane, ovde Jovan Helebman, tvoj nastavnik srpskog.
- O, kako ste nastavniče? Kako vam je ćerka?
- Ja sam odlično. Ali ćerka baš i nije…
- O, nemojte? Kako...
- Ali srećan sam što imam tako darovitog učenika kao što si ti. Mislim da bi ti i ona mogli dobro da…

Zveknu slušalicu, ponovo. Pre nego što je samome sebi izgovorio najslađe reči, prekinuo bi razgovor i započeo novi. Na taj način, fantazija je zauvek ostajala nedirnuta i čarobna, u dubokoj izmaglici sopstvene neizražene mašte. Šta je to nastavnik hteo od njega? Slatko bi obletao tu misao i lickao joj šećernu koru.

***

Orah leži uglavljen u crno blato između teških vlati mokre trave. Juče ga je jedna hrabra kap kiše otkinula i povela u let, prigrlivši ga čvrsto tokom veličanstvenog sunovrata, sve dok ih tlo zajedno nije zaustavilo.
Njihove sokove od tada pije crna zemlja, i pod njom se, sa isceđevinama parova iste sudbine, svi ti sokovi slivaju u jedno.

Link na prozaonline.com

Naravno da se sećam – bilo je to još onda kada sam živeo tamo dole. Oplakivao sam svog izgubljenog prijatelja i dani su mi prolazili gorki i jednolični. Nisam više imao kome da pričam i nisam nalazio nikoga ko bi me možda mogao razumeti. Moj prijatelj nikada nije razgovarao sa mnom i ja sam siguran da se on mene bojao, uprkos mojim naporima da ga odvratim od tog njegovog straha i da ga smirim. Napustio me je naglo, kao što je i ušao u moj sićušan život, i meni je, moram da vam priznam, tada postalo strašno dosadno. Nije bilo ničega da se radi i ja sam povazdan dokoličario. Ponekad bi u moju sobu navratili neki gosti, ali su se oni pravili kao da me ne primećuju i gotovo nikada nisu pokušavali da čak i malo proćaskaju sa mnom. A ja se nisam trudio da započnem upoznavanje – to nije bio zadatak domaćina već gostiju, i samim tim što oni ništa nisu preduzimali, znao sam da su svi od reda nekulturni i zapravo nedostojni moje pažnje. Tako da, nisam se na njih obazirao, i oni su samo dolazili i odlazili.
- „Ja tebe tako volim.“
- „A ja tebe još više.“
- „Ma nemoj!“
Jednog jutra probudio me je razgovor devojke i momka, mojih novih gostiju. Tepali su jedni drugom. Primetio sam da napolju pada sneg – zavese su se retko širile, i u glavnom nisam ni znao koje je godišnje doba. Možda je februar? Ovo dvoje bili su šćućureni na krevetu, sklupčani u čvrstom zagrljaju, i devojka je slatko mrmljala svom dragom u bradu:
- „Hvala ti što si me ovde doveo.“
On se osmehnu. Šapnu joj nešto na uvo i ona ga zagrli još jače, ljubeći ga tiho po usnama i očima. Šaputanje se nastavi, i ja odlučih da im se približim da bih bolje čuo. Kao što sam vam rekao, bilo mi je strašno dosadno, i to me je nateralo na ovo bezobrazno prisluškivanje, koje svakako ne bih počinio da je još sa mnom moj prijatelj kome sam sve mogao da kažem.
Bio sam sasvim blizu, bojao sam se da me ne ugledaju, ali moja radoznalost me je uporno vukla:
- „Kako misliš?“, on prozbori tiho, glas mu je trepereo od uznemirenosti
- „Zar ti nije drago?“, reče ona pomalo iznenađeno.
- „Mogla si mi reći i ranije. Sad...“
- „Sad šta?“
- „Ne znam.“
- „Ne znaš? Ja treba da ti kažem šta da misliš?“, njen glas postade glasniji i malo zatim ona skoči i ja osetih ogromne, čudnovate pipke oko sebe koji me zarobiše i obaviše mi noge.
- „Imaš pauka u kosi!“, i njegovu viku proprati gromoglasan prasak.

Tako sam dospeo ovde gore i pronašao svog prijatelja, muvu sa hiljadu očiju. Ona mi reče da su se moji spasioci pomirili dok sam ja još brisao svoju sedmu ili osmu nogu na otiraču čistilišta. Drago mi je da je tako.

Čovek dođe do jedne tačke, do jedne lestve na merdevinama naslonjene na cilj, i zapita se - "Dobro, tu sam. Kuda sad?" Kreativno pisanje - nestrukturisanost je problem. Pisac hoće da postane "bolji" pisac, ali se na taj način može usavršavati do besvesti... A i šta zapravo znači "izvrstan pisac"? Ko je on? Objektivno gledano, to bi mogli biti nobelovci iz književnosti ili bi se kvalitet pisca mogao meriti po broju rasprodatih knjiga (sa čime se ja ne slažem). Subjektivno, reč je o ličnom ukusu pojedinca (ili grupe čitalaca) i veoma su važne i teme o kojima piše pisac - što su one bliže čitaocu, to će on osećati prisniju povezanost sa delom. Vama su već sigurno poznate ovakve ideje. Na primer, prošlog leta sam prosto uživao čitajući Bukovskog, pošto se njegovi romani u glavnom bave ženama, provodom i nekim čudnim buntom protiv društva, i uz to su pisani i vrlo prostim jezikom, tako da su mu potpuno legli, kao osvežavajuće hladno pivo... Lako klize.
Dakle, nestrukturisanost - teško je definisati napredak, u smislu pisanja. Šta je to? Možda se nekome svide priče, nekom drugom ne. Objavim ih tu i tamo, pošaljem na koji konkurs, itd.
Mislim da sam se malo izgubio. Osećam da bih trebao da napravim malu kreativnu pauzu - prestanem sa pisanjem priča i malo se više udubim u čitanje i upijanje sokova života (u suštini, ima ih dva, jedan topao i bezukusan (ako imate sreću) i jedan hladan i gorak, pa vi pogađajte). Do kraja februara još objavim nešto na nekom sajtu za književnost. Mislim da ne treba navaljivati. Dospeo sam do jednog nivoa do kojeg sam ovih nepunih dva meseca težio, i sad - ne, neću da se opustim, nego ću malo iz drugog ugla da osmotrim svoj zanat, malo popričam sa ljudima, piscima koji su pisali duže vremena nego li ja, čitam, živim, i znate već... Nije ključ uspeha samo slepo gurati napred, već je to pre istrajnost na duge staze. Da vidimo šta tu ima, sa strane, koje boje je zemlja koju stružem sa zidova tunela kojeg bušim kroz planinu. Figurativni govor bezrazložno korišćen radi "povećanja" vašeg estetskog užitka.
Krajem maja će se zatvarati konkurs "Đura Đukanov", i odlučio sam da dotle sastavim svoju prvu zbirku novih priča i pošaljem im, pa da vidimo kako ću proći... I'll do my best. Te priče tu neću objavljivati, to je uslov konkursa, nažalost... Biću kratak, uživajte u novom izgledu bloga, juče sam se u sred noći cimao sa CSS stilovima, ali nisam mnogo šta promenio.

I naravno, komentari su sad dobrodošli - israzite vaše misli o radu i uspehu, o kvalitetu pisaca i pisalačkim ciljevima.